Rđa komšijska

Doduše, učestalost nije bila na nivou današnjih papagajisanja. Otkud brige? Pa, B-ugarska, R-umunija, I-talija, G-rčka, A-lbanija, M-ađarska i A-ustrija.

A vic ide ovako. U vreme (kad su postojala godišnja doba) kad su se održavali bratstvojedinstveni „susreti na tromeđi“, pre nego što nam je kako aforizira Čotrić predsednik Sloba kao „veliki državnik“ napravio nove „susedne zemlje“, uz pomoć savezne države u tom nerazvijenom kraju, „lokalne samouprave“, tamo jugozapadno – pogodićete gde – grade most preko republičkopogranične reke.

Dođe dan otvaranja, delegacije iz tri prestonice… kad li, gle čuda: sa desne obale do pola reke drvena konstrukcija, od pola do leve metalna. Šta je ovo, pa vi ste približno jednako razvijene opštine, otkud ovo drveno, pitaju desnoobalnog predsednika opštine!? „Jest, no to je da ni ne pređe rđa s one strane!“

Jaka je tu bila politička konotacija – rđa je uvek s druge strane, opasni su i zlo oni drugi, oni koji nisu mi niti naši. Epilog tog tinjajućeg, prikrivenog, kamufliranog animoziteta, što se uz pomoć državnika, sličnih gorepomenutom te književnika i inteligencije razrastao u krvave sukobe u kojima se ako ovi mostovi nisu srušeni preko njih pucalo, ili su sa njih u reku bacani oni rđavi videli smo i svi osetili.

Na ovaj vic me, međutim, vratilo nešto što je manje krvavo, ali jednako opasno, pogubno dugoročno i veoma nazađujuće. Da, i stanje duha koji se neprestano podgreva i odgovornost i krivicu vidi samo među BRIGAMA, drugima, onima „s one strane“, inoplemnicima još je među nama i ne treba da me podseća, prosto se – oseća.

Ipak, ovom prilikom mislim na – očuvanje životne sredine, čistoće i čistote prirode i poljoprivrede. Posebno organske. U opštoj vrevi i (tačnim) procenama o nastupajućoj svetskoj krizi hrane, primećujem (na sitno) trend da se u krajevima, mestima, atarima… počinje da obrađuje zemljište koje dugo nije bilo „ni pipano“.

Ali, muke su to u zemlji koja s proleća od belog cveta izgleda kao u venčanicu odevena onima koji ne vide da ta belina nije sva na kultivisanom voću već uglavnom na (po)divljakušama, glogu i trnici… Uz sve to zaraslo, zaparloženo, napušteno i podivljalo – oživela je i stvarnost iz vica o „rđi s druge strane“.

Ne mogu svi preduzimljiviji pojedinci da zakupe, kupe ili na bilo koji način počnu poput tajkuna da obrađuju komplekse. Kako će onaj koji (ako mu je „došlo iz du..ta u glavu“) uzore sopstvenu dedovinu, da sačuva njivu i rod od korova, trnice i čkalja, ako je susedna dedovina puna toga? Kako će da radi modernu (izvikanu) organsku proizvodnju, ako susedni dedovinac voli da krka u vodu herbicide i pesticide bez razuma i razmere. U oba slučaja prelazi „rđa s one strane“.

Imao sam drugi kraj/zaključak, kad ono stiže vest o pomoru ribe (mahom mrene) u Drini ponad Loznice, pa ćemo o tome – kao „kecu na mrenu“ – naredne subote.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.