„Sahrana“ orkestara za svadbe

Ne znam šta on danas radi, gde je u doba korone, ali čuo sam onomad više nego zanimljivu (i tužnu) priču o mukama njegovih kolega iz donjeg dela Timočke Krajine, oko Kladova i Negotina.

Posle tušta priča o teškom preživljavanju privrednika i preduzetnika koji zbog antipandemijskih mera ostaju bez posla, posle tma sastanaka sa predstavnicima klubova, barova, teretana, noćnih klubova i što nalaženja rešenja što obećanja, posle helikopter para i davanja, ipak – na kraju predizbornih crkavica – u jednoj, dve, tri tranše, nakon jačanja penzos-imuniteta vitaminima iz četvorobojnih, petobojnih kutija, videsmo na red su došla zapomaganja i iz ivent industrije.

(Uzgred i leleka jednog mladog poslanika što ovima iz te industrije ne bi, valjda, dao ni kinte jer kvare srpski ovom stranom reči što mu je odvratna. Ne sviđa se ni meni kad se navali s takvim pojmovima, a imamo domaće. Ali, držim da ih ne treba proterivati i zabranjivati, a i gotovo sam siguran da i dotični srpski jezičko-političko-marićevsko-hepijevski čistunac bar ponekad izgovori reč – eventualno.)

I, kao što malo ko mari za radnike na sivo i crno, sezonce koji takođe ostaju bez poslova, ali nisu vidljvi u sistemu, tako – eto te priče – ovi (beo)gradski invenćani i ne znaju šta se dešava s njihovim kolegama u gorepomenutom slepom crevetu Srbije.

Naime, tu su nekad živeli brojni gastarbajteri od kojih su oni živi, a sigurno i mnogi mrtvi, na biračkim spiskovima koji odgajaju već četvrte generacije u inostranstvu.

I one uglavnom ne dolaze u zemlju da se lomataju po rupama timočkih puteva, na Maldivima su ili na Ibici retko čine.

Ali one prve, nakon što su izgradili ogromne, uglavnom nenaseljene kuće, imaju običaj da im, što ovde u Srbiji, da se pohvale, što tamo u inostranstvu, najčešće u Austriji prave masovne svadbe. Kojih, evo više od godine, zbog mera – nema.

Ne ulazeći u problem megalomanstva i krajnje neracionalnosti takvih ivenata, kao ni u (ne)svrsishodnost gradnje takvih kućerina – to je drugi problem i još pre više od četiri decenije to mi je bila tema završnog članka iz novinarstnva – ta se činjenica ne može poreći.

Iz nje proističe druga – godinama su na ovoj teritoriji živeli i od tih svadbi (i sahrana) preživljavali, čak i dobro živeli brojni orkestri.

Ove poslednje godine korona kriza ih – gasi. Kažu poznavaoci, ljudi masovno ostaju bez posla, plus i među njima su mnogi ni tamo, ni ovamo, neki samo na biračkom spisku, ali ne i u Srbiji, predmet su tuđeg zakonodavstva, drugi nisu ovde, a podležu našoj jurisdikciji, neki legalno, neki na sivo… Ogromno zamšateljstvo!

Teško je i doći na ideju kako se to može rešavati. No, sve ima još jednu pouku – pokazuje čega sve i kakvih problema u Srbiji ima, a da za njih malo ko zna, ili je malo koga briga. I ko zna koliko takvih niša socijalne ugroženosti ima ispod radara institucija ove rajske zemlje.