Kad se Vučić i Rama javno zakunu da će se ubuduće truditi da „Srbija i Albanija nikad više ne ratuju“, pita li se iko, a kad su to ratovale. Nikad.
Još od onog obračuna nepostojećeg Muse Kesedžije što ga je rodila „ljuta Arnautka“ i još „izmišljenijeg“ Marka Kraljevića. Dakle, mit i stereotip, kao što će mit postati i ono iz prve rečenice.
Čudno je stoga što u to ne ulaze npr. borbe Srba i Albanaca u austrijsko-turskim ratovima pred Veliku seobu. Kad su odredi Srba i Albanaca pomagali Austrijance, protiv nemalobrojnijih odreda Albanaca i Srba na turskoj strani. No to je muka za stereotipe, njih hrani crno-bela slika.
Ne dešava se retko, ali ovih dana, kad podstaknut nekim knjigama razmišljam o ovom, videh neki zabavni TV prilog sa arheološko-istorijskim cakama. Turističke radnice i kustoskinje na „kuli Toplice Milana“ vele da su ga tu posećivali pobratimi Kosančić Ivan i – Miloš Obilić. Istorija (još) nije potvrdila Obilićevo postojanje, ili da se baš tako zvao „jedan srpski vitez“ što je „pod varkom pregovora ubio Amurata“. Ali, narodna pesma se, eto, uzima zdravo za gotovo i dalje „elektronski“ edukuje mase. Kad Obilić živi kao orden, što ne bi i na TV.
Dobar je Obilić iz narodne pesme, ali takav bi tamo trebalo i da ostane. A zašto je takav i u (sve zvaničnijoj) istoriji? Generalni odgovor nije nov – Srbi više vole mitove no stvarnost, a naročito ljube slavljenje propasti. Ali, tome treba dodati i onu crtu inata i suicidalnosti, možda bolje – suicidalnog inata. Da li je jeretički ako se uoči da heroizmu i junaštvu dobru mitološku dozu daje upravo taj čin samožrtvovanja u ime opštih i viših ciljeva (prepoznajemo ga upravo u ovo doba i označavamo fanatizmom)? Obilić, Sinđelić, Tanasko Rajić, Princip, junaci Ljubinog groba, nedavno Tepić…
I sad – čitajući monografiju o padu jednog sela, nalazim razočaranje zbog propasti ovčarstva i vinogradarstva i istovremeno oduševljenje društvenim i kafanskim životom, pijankama i višednevnim svadbama… Pomislim, nije li i sela uništio odnos prema mitu. I to ne samo njegovo veličanje – nego možda svest da slavljene veličine zapravo – nema. Zato se to osujećenje pretvara u hedonistički i suicidalni inat. Kao odgovor na zatajenu nestvarnost mita. I onda u jednoj odličnoj knjizi Irene Jović Stanojević o zaječarskim „Romeu i Juliji“ nađem (jasniju) tu misao: „Narod, do juče pritisnut beznađem i očajem kao da je davao sebi oduška u veselju. Beše to prva svadba posle onog nesrećnog rata koji im odnese i ognjišta i stoku i pohara njive i livade.“
Nagoveštava li to da će uskoro, za koju decenijicu, početi moda razuzdanih žurki po staračkim domovima i domaćinstvima u kojima starci pričuvavaju još starije, kad sva mladost ode odavde?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
