Foto: Radenko Topalović
Hajd, prvo ekskluziva kako sam to bio umro, a evo još pišem. A eto opet na drugi pogled to ima vezu sa naslovom i nastavak teme iz dve prošle subote. Jer, to moje „upokojenje“ (kažu još i capno, cijukno, pandrkno!) u jakoj je vezi sa danas upokojenom, u paramparčad razbijenom javnošću čemu uveliko (profesor S. Lukač je govorio uvelike!) doprinosi i „mrežno“ onjalnovsko informisanje.
Naime, umro sam od „klikabilnosti“ i brzine čitanja koju mi je jedna moja uspešna mentorantkinja, držeći nam predavanje o onlajn telfonskomobilnom marketingu i informisanju ograničila na 30 sekundi pažnje. U ovom slučaju bila je i kraća. Dao sam bio u Danasu u ime prijatelja, čitulju za jednog ovde u selu osnovnoškolskog vršnjaka (u više navrata sam ga ubeđivao da kupi Danas!). Postavio sam čitulju i na seosku onlajn grupu. Koji dan posle uđem u prodavnicu, a prodavačica umalo ne pade u nesvest. Iznad „posta“ bilo je moje ime, a klikabilnost je odlučila da se ne gleda šta sam „postovao“, nego da se zaključi da me nema. Na onlajn grupu se nastavila radio Mileva i rekla- kazala, omiljeni mediji i samog predsednika… I to je – to!
Sve češće bogoradim da se i pravo, profesionalno, čestito noovinarstvo upokojava. I zato neću nadalje da opet grdim TABLOIDARIJUM kome se, evo i g-đa „Politika“ šlihta i pridružuje.
Setio sam se prošle subote, velikog Slave Đukića, pa mi ponestalo mesta da pomenem koga i čega sam još prizvao. Prvo mog mentora tv-novinarstva znamenitog ću samo reći, Jovana Šćekića. Ali, znam da bi mi on savetovao da ne nastavljam o njemu, iako je glumećom pojavom i glasnošću na sebe skretao pažnju npr. čak i u autobusu br 23 od prednjih ka trećim vratima (nije ko svaka šuša sad na posao išao kolima): „Gde si, Božo, čitao sam ti komentar. Odličan je, čak sam delove i podvlačio. Samo šteta što je – društveno neprihvatljiv!“
Tako me je jednom pohvalio za kritičnost teksta. S Jovanom smo sarađivali i kao s predavačem na omladinskim novinarskkim školama (u jednoj sezoni završio ju je i Dačić, iako se gradi kao da ništa nije zapamtio!) Ali, tu praksu 1976. tokom Olimpijade u Montrealu najpre pamtim po Milanu Kovačeviću reditelju itd. (proslavljnom diljem SFRJ po dokumentarnoj seriji „Karavan“).
Taj tada 61-godišnjak pred popodnevni i večernji Dnevnik dolazio je odeven „za kameru“, bez ičeg u rukama, ali sa pedigreom sportskog eksperta. Urednici bi ga pitali „Milane, koliko imaš.?“ On bi rekao broj minuta i sekundi. Kad bi došao na red, dakle dva puta dnevno, kamera na njega a on iz glave izgovori besprekoran komentar tog olimpjskog dana, a ja sam po njemu kontrolisao tačnost moog ručnog sata. (O drugima, drugi put, ne znam kad..)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
