Senke nad Đerdapom

Đerdap je postao, još jedan, među retkima, Svetski geo-park. To uprošćeno znači da sve prirodne lepote i vrednote, ekološki potencijali flore i faune, arheološka i druga kulturna baština postaju predmet svetske pažnje.

Posebna zanimljivost je što višemilenijumsko usecanje Panonskog mora u stene i konačan proboj uz oticanje pruža izvanrednu priliku za proučavanje sedimenata zapravo na velikoj dubini/visini, taman mereno razlikom između visine planina i nivoa Dunava.

To je zaista važna vest koja bi do danas zaslužila veliku pažnju, a nije baš koliku i kakvu bi valjalo.

Ne umanjujući njenu vrednost, imam razloga da, kao poznato zakeralo, odmah, čim se pojavila, ukažem na rizike pred kojom se ta vest našla, odnosno na fakta koja mute njen značaj.

Svi se oni mogu svesti na jedan, na ovim prostorima uobičajeni, a poslednjih godina sve uobičajeniji, da ne reknemo, napadniji: odlična je za pohvale i propagandu, za prisvajanje zasluga, za kićenje prirodnim perjem, za najave šta to znači i šta će biti urađeno.

A neće skoro biti. Ili, višak ponosa za ono što su nam priroda i prošlost poklonili, a veeeeliki manjak sklonosti da to i sami unapređujemo.

Velika je praznina između onog što je darovano i onog što sami moramo da u vezi s tim uradimo.

Probaću da to dokažem jednim putopisčićem, budući da sam nedavno prošao Dunavskom magistralom do Donjeg Milanovca, što povremeno činim malo zbog uspomena, malo zbog jednog mesta sa sa najlepšim vidikom.

Na putu sam zapazio mnogo neravnina, ne samo u bukvalnom smislu, već onih koje izazivaju neprijatnost, pa i rizik, pre svega za vožnju. A od dve prijatnosti jednu je pomućena, a druga bojim se, preti nestajanjem već u bližoj, postkovidnoj budućnosti.

U vezi s Uneskovom titulom odmah mora da se primeti jedna teška povreda prirode, što nije tu od nedavno, ali se sada razrasta kao protivprirodna i protivđerdapsko-uneskovska rana.

Kamenolom, nekada Ratka Mitrovića, a možda i sada istoimene firme bez trunke negdašnjeg renomea, nedaleko nizvodno od obnovljene golubačke tvrđave. Taj primer ukopavanja u teren svetskog parka, dovoljan je da simbolično ružno natkrili sve druge rane i đubrišta niz klisuru.

Kao što je klesanje džinovske stene da bi se pretvorila u lik dačkog kralja Dacibala, na rumunskoj strani, naspram Trajanove table takođe uveliko narušilo ono što Unesko sad hoće.

A u pokušaju da se naknadno pribavi istorijska važnost i značaj rumunskih predaka.

Dunavska magistrala, posebno od Gradišta je u očajnom stanju, pa je tužno gledati i bicikliste na EU-ruti kako se snalaze između rupa, pačvork krepljenja asvalta i zasada korova i ambrozije pored puta, a o drndanju automobila da ne pričamo.

Po oblačnom vremenu ni tuneli nisu dovoljno kratki da ne bi bili osvetljeni. Oko obnovljenog golubačkoog grada novim asvaltom je presvučeno samo nekoliko stotina metara puta.

Ajd da budem konstruktivan, ako ne Magistrala, i čitav taj kraj – svetski a naš geo park zaslužuje bolje.

Ima još, nastavljam…