Senke nad Đerdapom 2

Uzgred, obično ne komentarišem komentare ispod teksta na sajtu Danasa, ali jedan mi je privukao pažnju. Eto, možda sam malo preterao, a verovatno bio i nejasan u vezi sa „klesanjem džinovske stene da bi se pretvorila u lik dačkog kralja Dacibala, na rumunskoj strani“.

Čitalac-komentator ispravno je zamerio i opomenuo me da treba da čistimo svoje dvorište. Ali, kanda je i on preterao u tome što mi pripisuje da sam isklesotinu Dacibala, kao značajan i ogroman rad izjednačio sa našim đubrištima na desnoj obali Dunava. (Pre petnaestak godina niz magistralu bilo je 80 divljih deponija).

Nisam izjednačio, ali smatram da je ta intervencija na prirodi ipak diskutabilna.

Ali, eto, ni Unesku nije smetalo. Uostalom, pre više od pola veka intervenisano je i zbog HE Đerdap I.

Akcenat moje primedbe je ipak bio na toj novoj modi u okolnim zemljama – naknadnom pribavljanju istorijske važnosti uz krajnje nepouzdanu etnogenezu.

Natrag na dve prijatnosti koje navode na razmišljanje.

Odavno sam primetio da neka sela od Požarevca ka Gradištu lepo izgledaju, a ovoga puta me iznenadio prijatan miris u Sirakovu.

A sve od bezbrojnih ruža u lepo uređenim dvorištima. Selo (čitavo) što miriše na ruže, nije selo u kome se osećaju svinjci. Slično je i u sledećim Mijailovcu, Topolovniku, Kumanu… ali kako se ide ka Gradištu autfit je skromniji.

Možda je blizina Požarevca uticala da ovo prvo deluje razvijenije.

A ako je, ipak, verovatniji razlog doping koji ova mesta dobijaju od žitelja što rade u inostranstvu, ili od njihovih potomaka, onda je problem koji se sad meša sa mirisom ruža i gubi u njemu mnogo veći.

Zasad je ostalo dovoljno ljudi u selima koji mogu da ga ulepšavaju i održavaju, a šta će biti kad ih ne bude?

Najmlađe generacije naših gastarbajtera teško će se vratiti. I sad, one četvrte ni na odmor ne dolaze.

I tu mi pada na pamet davna misao ex-Požarevljanina Žike Obretkovića: Volove smo poklali, a traktore nema kuj da vozi.

Traktore u ovim selima još voze moji vršnjaci (60+) koji su u tom kraju već dedovi i pradedovi.

Sinovi, unuci, praunuci, da li će?

Nije ovo crna, zloguka prognoza, drugde se sve to već desilo, eno, po pobrđima već vreba korov i živica koja će se spustiti u pomenute i nepomenute, stvarne i simbolične ružičnjake.

Srbija, molim statističare nek prebroje, sigurno već ima višak stambenog prostora, neravnomerno raspoređenog, kao što ima i višak dvorišta u kojima je podivljalo rastinje zamenilo žbunove bosiljka, ruža…

I na kraju, pomućena prijatnost: umešam se među brojne goste na Kapetan-Mišinom bregu, čud(es)no etno svratište na najboljoj osmatračnici Đerdapa. A posle čitam da i nad njim visi komplikovan imovinsko pravni problem.