Seobe u/i teskobe (2)

Gostovao sam onomad u jednom podkastu. Autor me pitao upravo o ovom o čemu je ovaj nastavak. Na osnovu svojih uvida iz prakse i putovanja rekoh, uveren, da je Srbija – NEOČISTIVA. I da bi – eventualno, ali se bojim – bila očistiva uz jedan pravi, nju dil, sveobuhvatni nacionalni plan.

Kakvog ova država nema otkad misli da je postala moderna! Već, sad vidimo da su joj i „strateške investicije“ zapravo propagandno prčkanje sa svečanim počecima, nasumičnim nastavcima i neizvesnim, a svakako sa ničim važnim nepovezanim karajem…

A on me pita: ne mislim li da nacionalni plan za istočnu Srbiju ipak postoji – da intenzivnim reudarenjem bude pretvorena u pustinju!? Budući da drugih, važnijih (osim stadionskih, to ja dodajem!) planova i nema? Da, otvorena je i ta mogućnost koju sam već bio opisao kao savet za DOŽIVOTNOG PREDSENIKA: nek je pretvori u pustinju, proda arapskoj braći, jer su oni vešti sa pustinjama, a ako im je skupo, neka im doplati…

U slučajevima da se izmeštaju čitava sela, neizvesnost i teskoba proističu iz toga što se malo zna, odnosno gotovo ništa ne zna, koji bi bio drugi, nakon prvog koraka – razuzdano intenzivno rudarenje, plavljenje teritorija taložištima i peskom koji ima sve zamislive otrove. Jer se, ne zna gde bi se selili, i šta ako i na tom mestu ispod IMA NEŠTO ZA KOPANJE…

Međutim, i na primerima individualnih, porodičnih preseljenja koja su, gledam, već započela, neophodno je ono što nikome zasad ne pada na pamet – državna pomoć, organizacija, plan. Rekoh već, kupuju se očuvanije kuće, useljavaju se ljudi u njih, a one okružene – ruševinama. Opštom neočišćenošću i neočistivošću.

Šta će država da uradi sa napuštenim imanjima, dvorištima urušenih kuća na koje su zaboravili naslednici, ili ih i nema… Zar oni prognani (a neki će biti i po drugi put za tri decenije!) treba da se nastane među „legla zmija, pacova…“, ili je to mantra samo za raseljavanje u Beogradu na vodi!?

Gledam kako – ponavljam rečenicu – „sve malobrojnija deca odlaze u školu u tom depresivnom ambijentu“ i hoće li se deca, unučad, tih prisilnih ernanih dobro oećati u novom, devastiranom kraju, ili će izbegavati da tu ikada dođu!? Pametnima dosta: već ta slika upozorava na poraznost planova bez plana.

Mogu satima da ređam slike komšiluka u koje će prinudne komšije dolaziti i da dopunjujem nepomenikovu stilsku figuru o „zmijama i pacovima“… A sve to omeđeno obručem noćnog zavijanja šakala, koji se steže oko sela.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.