Foto: Radenko Topalović Pisala onomad, a onda svoj tekst o zapažanjima u Gornjim Nedeljicama tv-komentarisala psihološkinja i „proGlasovka“ Tamara Džamonja Ignjatović. NJeni „utisci“ iz ovog poluporušenog sela u mnogo čemu se podudaraju sa onim o čemu ovde i kojekuda još u knjigama, zbornicima… godinama zapomažem (može se npr. pogledati obiman zbornik „Lepa sela lepo kopne“ autora Dragljuba Đorđevića i Andona G. Kostadinovića u izdanju Prometeja i Fakulteta za pravo, bezbednost i menadžment „Konstantin Veliki“, Niš, o raspadu i nestanku sela jugoistočne Srbije).
Ukratko, izgled mesta proizvodi zebnju, neizvesnost, bespesperktivost, strah…a odrastanje između ruševina, mlađim naraštajima, ako ih ima, nudi svakodnevne prilive trauma. (Posebno je ukazala na zastrašivanje putem gusto okačenih upozorenja, privatan posed, opasno sklono padu i sličnih…)
Reče međutm i gospođa Džamonja Ignjatović da se sindrom G. Nedeljica širi i u druge krajeve a takođe napadnute razarajućim investitorstvom u prljave rabote i industrije, koje k tome, država potpomaže i sufinansira suvom lovom i kreditnim zaduženjima kod banaka iz zemalja odakle nahrupljuju i izvođači radova.
Pojačavamo i dodajemo, Srbija je takva u najvećem delu i gde nema ovih nahrupljivača.
Pominjao sam ovde primer više od pedesetak kuća na dužini od 1,7 kilometara dva glavna sokaka u Vražogrncu, urušenih, zaraslih u žbunje, za koje eventualni naslednici i ne znaju da postoje.
Nisam ništa domaštavao, samo sam u pesmu prepisao scene sa jedne sahrane: „Ljudi, pa kako po ovom mrazu i celcu sahraniste Oliveru?/ Nađoste li joj za opelo dovoljno treznog popa?/ U kojoj ste od tih kućerina služili poslednju večeru?/ I kako je ukopaste, ima li u tom selu ko bar rake da kopa?/…Nađoste li lako prazno mesto među polomljenim spomenima?Bejaše li ruku da iz groba kuće u zemni grob prenesu Oliveru?/ Da li pop nađe meru među besmislicama i amenima!?/
Masovna propaganda, jer informacija ovde više i nema, često nam nudi morbidarijume o vandalskom rušenju spomenika i crkava na Kosovu, a ne videsmo slike iz desetine mesta u kojima su se bogomolje urušile od nemara, zuba vremena ili bezljudice.
Prolazak kroz Srbiju, često je lavrdanje kroz traume, kao u slučaju dece, ne samo u Nedeljicama čije se „lepote rodnog kraja“ mahom sastoje od ruševina i trnjaka.
Poseban slučaj su ljudi, (ima i mladih, vrednih), idealisti koji hoće nešto da urade, ali se brzo utapaju u utopiju.
Gledam jednog, nije jedini, što da bi osposobio dvorište i kuću u kojoj veruje da će živeti, mora da raskrči kilometer „međe“ sa zaraslim dvorištem, odlutalih ili nepostojećih naslednika.
Drugi, nije jedini, svake godine, da bi obrađivao njivu mora da krči šiblje sa susedne parcele koju katastar zove vinograd, a zapravo je nečija, ničija divlja šuma…Trnje, zmije, pacovi, no nema i narkomana da bi svedržaočeva država možda nešto i pomogla. Šipak!
PS. Izvinjavam se čitaocima i posebno dr. Miliću što sam ga u prošlom tekstu, omaškom prekrstio u Ilić.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
