Shok – M(j)ešoviti (b)ra(t)k

Jer to i nas kojima nije „uža specijalnost“, a ipak ih pišemo, obavezuje na poštovanje bar nekih pravila te specijalnosti.

Sa (n)ovom knjigom Mihaila Radojičića i mojom malenkošću to ne može biti slučaj.

Da li je to zato što i kroz decenije neviđanja „ima neka tajna (duhovna) veza“ među nama, ili zato što tema romana plamsa u zoni i mog duhovnog vjeruju.

Tek, ne sećam se da me je ikad neko štivo tako zaokupilo, treslo groznicom i grozničavošću – a opet ushićujućim – i osećanjem da je to nešto lično i moje.

Konačno, i dok sam bio u priči i sav ophrvan njome, neprestano me pratila i jedna potresna misao kakvu nikad nisam imao.

Ali, prvo – uveren sam potpuno da će tih stotinu tridesetak stranica među koricama Smt je uvjek u modi (s)lično osećanje i doživljaj kao i čitanje na eks proizvesti kod svakog normalnog čitaoca.

Ako uopšte više znamo šta je normalno – a i o takvim nenormalnostima pripoveda Šok – ostavljajući za redovima i poražavajuće saznanje da su takva (ratna) stanja neka vrsta perpetuum mobile ovih podneblja.

Da one koji ga ne znaju upoznam, a one druge prisetim: Šok je crnogorski pisac, novinar, urednik, scenarista više filmova, serija i emisija, glumac, autor više knjiga kolumni, romana…

Najpoznatiji po više od 2.000 izvođenja (neka u organizaciji redakcija iz kojih su današnji danasovci proterivani) krajem 1980-ih u (ondašnjoj) zemlji svoje monodrame Šok.

Nije ime za šokiranje, već DRUG, na albanskom! U njoj su mnogi raspoznavali „anticipaciju raspada Jugoslavije.

Dobitnik mnogobrojnih domaćih (šta je sad domaće!?) i inostranih nagrada. Najznačajnije u biografiji – „u Crnoj Gori nenagrađivan, osuđivan“.

Kad se sve sabere, plus moje potresno otkriće, a bez obzira na samu radnju romana, on je o ljudima i neljudima.

U grotlu više nego sramnih akcija, ratnih operacija razaranja i rata protiv civila „crnogorskog krila“ JNA u Konavlima, podno Dubrovnika, nastavku tradicionalne „pljačkaške ekonomije“ uz koju uvek ide i mnogo smrti i ubijanja, o švercu, otkupu glava i trgovini izbegličkim životima u vreme smrti kao modnog hita.

Taj krvavi haos, ludilo i zlikovaštvo postavljen je na potku antičke drame: narator i glavni junak mladić je iz mješovitog braka, otac Crnogorac, šumarski inženjer, ratnom zgodom prodavac balvana za barikade na kojima se kupuju životi ili plaćaju smrti, pritom rezervni oficir, heroj pohoda. Majka Konavljanka (Konavoka).

Bežeći iz Konavla, mladić na jedvite jade stiže umoran u očevu kuću u C. G. u grad Š. Zaspi i ujutro zatiče oca heroja obešenog o kvaku ulaznih vrata… Drama u drami!

Šta me je zaokupilo?

Mešoviti brak.

Uvišestručuje sinovljeve muke.

Dugo rabljena – TEK SAD UVIĐAM – (ne)srećna sintagma. Šta je tu mešovito, zar to nije – ljudski brak? Verovatno nehotice ovaj pojam dubinski sugeriše da nešto nije čisto, kad je mešovito (verski, nacionalno). Unapred obeleženo. Stigma! Koja se neljudski probudi u zla vremena. Da li je i SFRJ bila – m(j)ešoviti brak. Izgovor za – neljude?!!