Šira slika

Dakle, nije u pitanju panika, nego se veoma zgodno uklapa u „gornji naslov“.

Spec. u društvima poput našeg koja se mahom namah bave posledicama, hvale se što su bolja u situacijama vanrednih okolnosti, a malo zarezuju bilo kakvo razložno i dugoročno planiranje i predviđanje. I koje je još specifično i po tome što se od nastanka (tzv. moderne) države, nikad nije potrudilo da se okupi oko nekog iole usklađenog dugoročnog nacionalnog programa.

Nedostaci i brzopletosti u organizaciji, postavljanju sistema, procedura, protokola, pravila i sistema poštovanja tih pravila, nemar za kontekst i međupovezanost (kauzalnost) pojava ovde ćemo nazvati nedostatkom smisla za „širu sliku“.

Pričaćemo tako o lovačkim hajkama na „štetnu divljač“ i snimati „drugarske lovačke večeri“ posle toga, a nećemo multidisciplinarno povezati i istražti odgovor na pitanje zašto su se krda divljih svinja i čopori šakala približili nadomak seoskih kuća.

Kad je zaboravljeni Toma Nikolić sa svojim „prikom“ sanjao, lagao i zaluđivao se kanalom Dunav – Egejsko more, smejali smo se tome.

Napisao sam tada da možda i tako šta ne bi bila glupost, kad bi se to osmislilo kao „nacionalni program“ koji bi uključio sve „komparativne prednosti“ – turizam, energetiku, poljoprivredu, trgovinu… i s druge strane vodoprivredu i ekologiju, naravno.

Ali jedan saobraćajni ekspert tada iznosi argument – da je to neisplativo, jer Srbija nema dovoljno pšenice da iz/vozi u Solun. A što nema. Da bi Zoran Drakulić, sad „kod OK korone“ sabrao napušteno obradivo zemljište i rekao da samo poljopprivreda može da nas izvuče i da bi ona „rešila i energetiku“.

Da, posle korone, svet svakako neće biti isti.

Najširu sliku možemo da dobijemo od umne i iskusne dr Ane Gligić, virusologa (još iz vremena kad nije bilo „virusološkinja“) koja opominje da je virus izraz poremećaja prirodne ravnoteže.

Čovek zbog hrane, rekreacije ili zarad dobiti zalazi u prirodna žarišta virusa narušava ekološku ravnotežu i uzbunjuje ono što je vekovima tu bilo. Netaknuto. Uzgred, semantički gledano, virusološka struka to naziva „žarišta“ jer nas žari i peče, a iz ugla majke prirode to je „stanište“ jer je u njoj sve povezano jedno s drugim. A čovek čini – taknuto-maknuto.

A ako je prešao na čoveka sa slepih miševa, to je stoga što su se oni zbog klimatskih promena približili ljudskim staništima. Sve gušćim i zagušenijim.

A divlje svinje zalaze u prve kuće, a tamo gde sam čuo za (uspešnu) hajku na šakale nisam čuo da postoji krematorijum ili groblje za njih, ali postoje privremene i divlje deponije u kojima se stvaraju žarišta za ko zna kakvu prirodnu ravnotežu. Koju na primer, i poplave mogu da uzbune.

Dok se sve to dešava, naše će vremenske prognoze saopštavati da je u januaru pravo prolećno-letnje vreme divno za šetnju. Ali, nepovoljno za bokorenje one „Drakulićeve pšenice“… Eto i snega, ubija rascvetale šljive i breskve.

Svaka bi prognoza posle korone morala da sadrži i pitanje – šta ste danas uradili za prirodu, a šta protiv nje.