Siromašni – otpad sveta

Nije sramota, dotad nisam znao za njega, niti bio svestan značaja ovog francuskog, a libanskog porekla, novinara i publiciste.

Tema knjige je civilizacijski slom arapskog sveta od 1967. i sedmodnevnog rata Egipta i Izraela do sadašnjih ekstrema islamskog fundamentalizma i terorizma.

S druge strane, na to se nadovezuju neposredno nepovezani procesi što se vrte oko 1979. kojima se sada otkriiva veza – početak reganizma i tačerizma.

Konačno to vodi parcijalizaciji sveta, etnoseparatizmu i etnocentrizmu, jednom podeljenom i nesolidarnom svetu, uporedivom sa Titanikom.

Kruna svega je sofisticirana kontrola pojedinaca i njihovih sloboda što, uz neslućeni napredak elektronike, uveliko prevazi Orvelove bojazni.

Ali, nadomestak za to što nisam bio obavešten dolazi pri kraju dela.

Tu Maluf piše, naravno bolje, o temama kojima sam se baš ovde bavio.

Pravac razmišljanja je sličan pa se tešim da – nisam lupetao.

I još koincidentalnije – ta poslednja poglavlja mogu da legnu kao kec na deset kao zaključak mojih dveju poslednjih kolumničica o pčelama i smaku sveta i uzajamnoj vezi opadanja voda, nestanka riba i onih vrsta što su im vekovima bile hrana i mamci za pecanje.

Pre toga – a već vidim da ni ovaj tekst neće proći bez nastavka – evo još jednog razmišljanja srodnog onom mog prijatelja koje sam takođe ovde sa simpatijama, oprezom i malom rezervom pominjao.

Ko se seća, reč je o tezi iz jedne knjige Kodja Vangorskog, alijas Ljubomira Anđelkovića.

On zaključuje da raslojavanje sveta na ekstremno bogate i siromašne vodi stvaranju nove vrste.

Dok mi i drugi siromašniji ostajemo samo homo sapiensi, ovi drugi moćni i kapacitabilni da dobro žive i bogato se leče postaju homo kontetnus – zadovoljan čovek.

Maluf je u tome još pesimističniji, bogati će siromašne tretirati kao otpad, smeće sveta… Citiram: „Ono najbolje što čovečanstvo može da napravi izopačeno je onim najgorim što ono može da napravi – ovo je tragični paradoks našeg vremena, a obistinjuje se u mnogim oblastima.

Čak i najperspektivnija i najkorisnija medicinska otkrića mogu da postanu pogubna za budućnost naše vrste u svetu koji se raspada.

Ako sutra nauka bude uspela da ovlada procesom starenja ćelija, kao i procesom zamene organa, i samim tim da znatno produži životni vek, zar to ne bi bila, neosporno, fascinantna evolucija?

Ali bila bi takođe zastrašujuća, budući da bi od ove skupe tehnike profitirao samo beskrajno sitan deo svetskog stanovništva, u najmanje dve ili tri generacije; i da bi se ta manjina izabranih s vremenom odvojila od mase svojih savremenika kako bi činila jedno drugačije čovečanstvo koje ima mnogo superiorniju dugovečnost od ostalih smrtnika.

Kako bi se doživljavala ta nejednakost, vrhunac svih nejednakosti?

Da li bi se oni koji bi bili isključeni iz dugog života pomirili sa svojom sudbinom? Naprotiv, možemo pretpostaviti da bi udvostručili svoj bes i sanjali o krvavoj osveti.

A privilegovani? Ne bi li bili u iskušenju da se zabarikadiraju iza visokih zidova, i da bez milosti unište one koji bi im pretili?“ Amin! Maluf!