Slomiti spasavanjem

Svejedno. Doveze ga hitna pomoć u bolnicu sa dijagnozom – povrede u požaru. Gleda doktor, nigde većih opekotina, nagutao se dima, ali zato – prelomi rebara, uganut gležanj, naprsla podlaktica, modrice po telu. Doktor će: čoveče, kako sve ove povrede od požara.

– Pa, dokture, kakvo ču, gasiše me sas lopatu!

Uz rizik da nemam empatije i „političku korektnost“, pomislih na ovaj vic pročitavši onomad u Danasu vest iz Niša. O vršnjačkom nasilju, (a)moralnoj epidemiji među mladima.

Problem je sve veći, pa da ga još poopštimo – nije bitno ime osnovne škole. Evo najvažnijih podataka. Učeniku šestog razreda polomljena ključna kost. Ali su mu u dečjoj bolnici sanirali povrede ramena i još skočnog zgloba. Direktorka škole ne taji tuču. Kaže da je polomljeni i tučeni šestak na odmoru potrčao u dvorište, za njim grupa iz istog razreda iz koje se jedan izdvojio i krenuo da ga tuče.

Ne, EUropski i politički korektno „fizički se sukobio sa svojim vršnjakom“. Stariji „osmak“ da ih razvadi, povuče ovog napadnutog. Ali, što rekla junačka pesma „kako ga je lako povukao, dva puta se šestak povredio“. Spasavanje lomljavom. Gašenje lopatom!

Zanimljivo je, pače, zašto su dečaci potrčali u dvorište i potukli se. Neko je, po direktorici, u školskom dvorištu ostavio štence. Dodajem: pa je verovatno i navodno razlog sukoba bio različit odnos prema malim kucama, ili ko će prvi da stigne do njih da ih razgleda. Možda muči!?

Nisam od onih što poštuju stari, zaboravio sam čiji aforizam – na mlađima svet propada – ali bi se neki „starovremac“ čudio razlogu – štencima u dvorištu. Otkud oni tu, da možda škola nema biološku sekciju, ili društveno korisne aktivnosti iz poljoprivrede ili veterine… Neko ko je malo ušao u moderne tokove, pomislio bi da je u pitanju neki vorkšop sa kucama, ili performans…

Nažalost i da je to posredi, u ovo vreme javne i političke i vrednosne promocije nasilja ne treba se čuditi ako su u njega utopljeni jednako ekscesni razlozi, kao i „društvenokorisne“ aktivnosti. Ništa nije nelogičnije ni što se neko nasilno spasava. Pa zar se ovde suparnici oko droge kraj škola ne opominju pucanjem u noge ili podmetanjem eksploziva pod auto. Pa posle svi odu u rijaliti, poput onog što je sad osumnjičen kao ubica supruge, a pevačice.

Primetna je ovde u priči direktorke, ali i u svim sličnim pričama umekšavanje, eufemizacija, zaobilaženje da se stvari nazovu pravim imenom. Zato se ističe da su povrede izazvane – dobročinstvom. Ubi me prejaka pažnja!

Ali tako su i odgovornosti razblažene. I naša prokleta tranzicija oplemenjena je institucionalnim i zakonodavnim razblaživanjem. Rasturen je jedan vrednosni sistem, škola, porodica, a nisu smišljene „prelazne forme“, nema pravih mostova ka „modernom“.

Zato ne bi ništa bilo čudno da prosvetne vlasti saopšte da je za sve odgovorna veterinarska ili ekološka inspekcija. Koje, naravno, nemaju dovoljno ljudi. A ni sva nužna podzakonska akta… Pređi(te) na drugi šalter!