Slušate li trolu?

Ali, i slušam ga! Evo, i snimio sam taj „umilni“ zvuk, pa ko hoće i može, nek posluša.  (https://drive.google.com/file/d/0B-Pb30VWyYmZZDQ0WGgtT2lkT1RLRWVmTThxSDFkWGtfV3RN/view). Ali, i opisaću ukratko i šta se čuje i kako izgleda. Ta trola.

Ova sa snimka bila je zglobna, dupla, pa ima nešto više glasova. Škripi, ciči, zavija, krklja taj zglob. Emituje i sve ono što i druge – tresak kutija nad vratima, tandrkanje labavih prozora, lupkanje rašrafljenih rukohvata, udar karoserije o točkove prilikom upada u česte ulične rupčage…

Uglavnom je prljava, zaštitna guma oko zgloba pocepana,  vidi se ulica ispod, pa i one rupe u koje je netom udarila, gumeni spojevi na vratima labavi, a poneki i oštećen pa može da se viri kroz pukotine. I – nisu sve takve, ali jeste većina.

Putnici,začudo, malo toga primećuju. Može se zato misliti da sam ja što to primećujem – gadan namćor. Većina teško može da se međusobno čuje usred te kakofonije, ali to i ne primećuje. Misli da se zaista vozi trolejbusom.

Progunđaju svoje nezadovoljstvo eventualno kad ih neko nenamerno nagazi, ili pripsuju i prikunu, zaviču „ej, majstore, ne voziš krompir“ kad naglo prikoči ili kutiju odozdo udari „udarna rupa“. Drugi su krivi, ali ne oni drugi koji jesu odgovorni.

O agresivnoj rupi što „udara“, već je pisano ovde, ali da vidimo šta je s krompirom. Pazite, istovremeno dok verujemo da je drndavi, skakutavi sanduk stvarno trola, mislimo i da je normalno i da se krompir trucka i „ubija“ dok ga voze.

Sad je jasnije, ne pišemo ovde komunalni tekst već o jednom od najvećih problema ovog društva, da ne kažem srpstva. O navikavanju. Na sve. I na muku i na bombardovanje, i na bedu i na prazne prodavnice.

I još gore, ponosimo se time kako se na sve navikavamo. Hvalilo se onog ko je preporučivao „ješćemo korijenje“, a „ceđenje suve drenovine“ u to vreme bilo je deo ekonomskog programa republičke vlade. „Svašta smo preživeli, pa ćemo i to. Samo da ne bude gore!“ Dugoveka parola.

Navikavanjem na loše, priznajemo da nam je svejedno. Gradimo društvo kome sve postaje dobro, jer ne zna za bolje. Nije u situaciji da se uporedi sa društvima ispravnih, čistih i tihih trola.

Iako sam „znao za jadac“, više puta sam devedesetih u „jugu“ i „stojadinu“, a jednom i u novoj „fiesti“ 2007, po silasku sa puteva u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, nekoliko kilometara od Horgoša, stajao da proverim da mi nije ispustila guma. Toliko auto tandrče na „udarnom putu“.

Preko leta zaboravimo one „ćelave“ gume zimus na busevima. Svakodnevnim višesatim zagušenjima saobraćaja mediji „tepaju“ – uobičajeni špic. Svakodnevni kolaps, samo povremeno se tituliše kolapsom.

Zamislimo da je trola – država. Taljiga nekako, raspadnta poput institucija. Mi se u njoj vozi(a)mo zadovoljni lošim.  Škripi, kao nezadovoljstvo, ciči kao politički govori, zavija, kao vlast protiv opozicije, krklja zglob, kao budućnost.