Smerni psi i pomamni ljudi

Viđao sam ih oko beogradskog Plavog mosta, gde ih baš ima, ali i poslednjih meseci i tu, u obližnjem Zaječaru. U saobraćajnim gužvama neće biti retkost da pas bez vlasnika prelazi ulicu na pešačkom prelazu. Uvek, a često to viđam, setim se pritom nekažnjenih ubistava na pešačkim prelazima, nekažnjenih, ili čak povlašćenih, jer su ih počinili raspomaljeni pripadnici VIP-dinastija, njihovi bliski prijatelji, potomci „uglednih i uticajnih“ vlasnika nacionalnih medija, zlikovačkih ispirača mozgova ponižene publike i gledalaca; setim se saobraćajnih zločina alkoholisanih ili drogiranih kumova, braće ili samih članova „vrhovnog društvanceta“ – kako odnedavno zovem neustavnu „instituciju“ zvanu „državni vrh“ koji odlučuje o našim životima, o budućnosti života naših potomaka koji će živeti, ako je ne napuste (a gde će!?) i ako uopšte mogu da ostanu živi u ovoj obezvođenoj zemlji, i tenedencijski opustinjenoj planeti…

Juče je – ne ovog petka, već juče spram dana kad se gnevim nad ovim redovima – javljaju, pijani vozač prošavši prethodno kroz crveno, „pride“ teško povredio devetogodišnjaka, na biciklu, na pešačkom prelazu…
Razmišljajući šta na drugi pogled da kažem, setih se da sam već rekao:

Rat čopora
Čopori pasa promiču ulicama, smetlištima, među ljudskim čoporima, svuda,
zaziru psi od ljudi, beskućni od skućenih, mirni od podivljalih i besnih.
Najbolji prijatelji se već odavna glođu, oboje postaju pasmina zla i suluda.
Zato se vijaju zubima, noževima, puškama, zato su u zajedničkoj koži tesni.

Psi reže i ne govore, a ljudi znaju i ni pod pretnjom laveža neće da priznaju
da su prvo čuvari podivljali i prolutali a potom im se tek i kučad otrgla.

I sve je više njih, poput pasa, samo ne znaju za odanost i ne umeju da laju.

I nije se, braćo i sestre, samo ova pravica u takav nered i nesklad izvrgla.
Gledam, draga pastvo, kako se spremaš za susrete sa napuštenim okotom,
sa dojakošnjim miljenicima, sada nesrećnim i divljim. Čim ljudi nanjuše
blizinu lutalica, počnu da smeraju ono što misle da im ovi smeraju. I potom
neki se ulukave, neki uprepodobe, neki se, bogme, podlo naljute i naroguše,
krenu na jadnu paščad kao na ljude, s jedom, prezirom, škrgutom i ropotom.

Mi ljudi, takve i u crkvu puštamo, a za pse verujemo da nemaju duše.

Pripev

Možda nam igra sa psima
izgleda strana i nedovoljno znana.
Ali, to isto radimo i s decom.
Pa i ona sa nama.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.