Smrt reči (Smrt rečenice 2)

Ovo, na prvi pogled, rekosmo, nije ništa novo, ali kontekst koji ređe uzimamo u obzir, sve čini ozbiljnijim. IT marketing menadžeri savetuju da se na mobilnim i tabletima, posebno na mrežama za mlade, ne koriste „napisotine“ (moja stara definicija jednog žurnalističkog žanra!) koje traže pažnju dužu od 30 sekundi. I usred toga, reče profesor Ratko Božović, kod svojih studenata zapaža da su pod uticajem mreža i interneta – izgubili rečenicu!

Potresno je to i tačno, ali mora se dodati da smo još pre toga počeli da gubimo i ubijamo – reči, jezik od koga se tvore rečenice. Ne bih ponavljao bezbroj primera na koje sam i u ovim redovima ukazivao. Samo da podsetim na (solidnog) novinara, eno ga urednik je na jednoj televiziji, koji nije znao šta znači „krovinjara“, eno IT inženjera koji koristi prekrivače i peškire, ali ne zna da je to – frotir.

Eno novinarke koja je radila opsežan intervju sa jedim ambasadorom, ali mu nije zapamtila ime jer, što bi pamtila – naći će ga u nekom fajlu, ako pronađe taj fajl. Kad je neki drug (budala, što bi rekao Kesić!) drugarici, diplomiranoj i masterizovanoj žurnalistkinji poželeo srećnu i BERIĆETNU Novu godinu, pomislila je da je ovo berićetno ili psovka ili neka izmišljotina.

Prezreni arhaizam!

Sretao sam mnogo njih (i mladih kolega) koji „odlično“ govore npr. engleski, čak osećaju i etimologiju i semantiku, ali mnoge reči ne znaju da napišu („pa to ni Ameri ne znaju“). Međutim, to važi i za maternji. Mnoge reči koje izgovaraju, a taj se broj smanjuje, ne znaju da ispravno napišu. Još važnije, oni i kad čitaju, ne čitaju, nego reči mehanički prepoznaju.

Kao, nije to važno, razumeće me oni slični meni. A onda, smajliji, gifovi, stikeri… Jezik i govor prete da se svedu na – mumlanje, uzvike, mimiku i – dimne signale. Pećinsku komunikaciju!

Pošteno, i sebe hvatam, kad žurim – a mrežna komunikacija na to usmerava, da utiske, emocije, misli izražavam izlizanim, lapidarnim rečcama – super, bravo, lepo, fino. (Srećom još nisam prešao na wau, vrh..!)

Sa ubijanjem i smrću reči, sužava se i gubi i ljudskost, emocija, misao. Može li rečju „super“ da se iskaže neko tanano, suptilno osećanje, estetski doživljaj? Ipak ima onih koji nisu izgubili rečenicu, ali njih će s velikom verovatnoćom Srbija izgubiti, kao što ih je godinama gubila – i dok su još postojale smislene rečenice uprkos ratnim pokličima i pećinskim urlikom protiv drugih plemena.

A naveli smo i primere koji šire opštu nepismenost i polupismenost do mere da u, posebno „državnim“ i „javnim firmama mogu da šefuju nepismeni ljudi, plus sa lažnim diplomama, plus uz partijsko zapošljavanje. Nije to više sporadično (postoji li ova reč!?) ovde zapravo sistem/vlast potpomaže i ustanovljava stanje opšte nepismenosti.

Eno uzora npr. u premijerki koja u zvaničnom govoru – ako ume da ga izgovori, dok bezobrazluke bolje izgovara – kaže „ovo je OK, ovo nije OK“. A vladavina prava joj je STVAR (thing). Nije ni proces, ni potreba, ni… nego stvar.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.