Spojeni praznici (2) (Druga beleška o napadaštvu i titobraniteljstvu) 1Foto: Radenko Topalović

Neko je tog poslepodneva, 4. maja 80. u punom (koliko treba, prošle subote opisanom) vozu na tranzistoru čuo vest da je „umro drug Tito“ (sačekavši da prođu prvomajski praznici). Neću da pričam o uzbuđenju, zanemelosti, suzama…

Bio sam u to vreme urednik u „Omladinskim novinama“, a u februaru izašao iz vojske, iz jedinice koja nam je predstavljena kao puk veze vrhovne komande, u šta sam se uverio jeedne noći kao dežurni bataljona. Poslali smo nekoliko desetina vojnika, probranih struka da pojačavaju veze sa Ljubljanom one večeri kad je Josipa Broz prebačen u bolnicu. I nisu se vraćali do mog odsluženja.

Tog 4. iz sela sam nosio, osim garderobe i uobičajeni, postpraznični paket-provijant, pečenje, zelenu salatu, mladi luk, bocu rakije, balon vina.

Stigavši u Bgd. na vreme, nisam otišao u stan. Zaputio sam se pravo u redakciju. Svi su urednici i zaposleni imali ključ, nije bilo vratara bildovanih bodigardova. Nije postojao zakon, uredba, pravilo, vest, koji to nalažu, ali iz, skratiću – opšteg obrazovanja i osećaja odgovornosti znao sam da tako treba, kao i drugi urednici.

(Sada imamo sijaset zakona, mrtva slova na papiru, a onda su mnoga pravila normalnosti poštovana i bez zakona. I evo tih“sitnih“ ličnih primera što sam ih nagovestio.

Neplanirani, ali po osećanju neophodni vanredni sastanak i skica specijalnog broja prošao je uz meze i piće. Kao najmlađi ostao sam da budem dežurni. Spavao sam obučen, na trosedu u glavnouredničkoj sobi iznad koje je povisoko desno stajala „službeno-zvanična“ Titova fotografija, a ispod, na istaknutijem mestu i mnogo veča slika/ulje Milana Blanuše Ivo Lola Ribar, u civilnom odelu u sedećem stavu. (Iz te kompozicije portreta iskrsnu ideja za treći nastavak.)

A koju godinu pre, ili posle Titove smrti kao urednik posebnih izdanja pustio sam u dodatku „Reč mladih“, za titovoužički region (koji je imao svog glodura) vest da je na konkursu povodom 25. maja (Titov rođendan) tamošnji stručni žiri nagradio pesmu u kojoj je bilo, skoro znam napamet „sad kad klasaju zlatna žita, zemljom upravlja ČVRSTA RUKA TITA“. Uočio sam tu formulaciju koja je bila „epitet“ za staljinizam, ali sam vest pustio nepromenjenu, jer je bila TAČNA, žiri nagradio baš tu pesmu. Tako sam se i branio kad je glavni urednik, odlučio da me kazni sa 30 odsto od plate, možda iz bojazni da „ne dođe na tapet“.

No i to je bilo nepisano pravilo, kao i ono pre koju godinu napušteno i u Danasu da se novine analiziraju svaki dan i određuju kazne i nagrade. A nije pisalo u zakonu, kodeks nije postojao, već se učio od urednika.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari