Spomen-dunja

Poslao sam Jagodi SMS, odgovorila mi je pozdravom i porukom „Nazdravlje ti bilo.“

„Performans“ je osim podsećanja na Zorana, jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika koga nema među nama, evo, već 11 godina imao i „ekološku“ svrhu – kakve su starinske jabuke koje se ne prskaju. I malo nostalgične draži krađe voća iz komšijskog dvorišta.

I taj čin bi bio sasvim ličan da se savršeno ne spaja s mnogo neobičnosti o ovozemaljskim i onim, nekim drugim „zemljaštvom“ i komšijanjem. Poznanstvo, a u jedno doba i prijateljevanje, nenapadno i nenametljivo sa njim dugujem činjenici da je iz pomenutog sela u koje su se i moji nastanili. Zoran je generacijski bio bliži mom ocu no meni, a izvesna gospodstvenost, mirnoća i uzdržanost u pojavi nije mi u najranijoj mladosti davala nade da ću se autoru tada razglašenih „Vražogrnačkih zvona“ ikada približiti. Čak skoro ni onda kad sam pesmu „Zemlja“ naučio napamet, da je i sad znam, ili kad sam za vežbe iz francuskog nevešto prevodio „Zvona“.

Ali, desilo se da smo vremenom imali šta da jedan drugom kažemo, opet ne prečesto, bilo u decenijama „ugašenom“ poslovnom vozu od sela do Bgd, ili drugim prilikama – zajedničkim književnim nastupima, ili kad je govorio na promociji mojih izabranih pesama. Nije možda za poentu ovog teksta važno ni da sam kao mladi novinar, pišući o „šundu u kulturi“ imao njega za sagovornika, te baš tim povodom i saznao da je „moj zemljak“ jedan od važnih ljudi u ministarstvu za znatne i pametne poslove koji se danas mnogo mistifikuju svodeći se na famozne „komisije za šund“. I zabrane. Nije možda ni to da smo sa barem pet godina zakašnjenja saznali da nam supruge sarađuju, a da nijedna od njih nije znala da je supruga onog drugog.

I, evo još neobičnijih komšijanja. Pisao sam poodavno baš u ovoj rubrici, ne pominjući imena kako je jedan moj zemljak, a to je bio Z. S. Milić, jureći po Novom Beogradu za „odbeglim papagajem“ na gotovo kilometar od stana „sustigao“ pticu na jednoj terasi. I tako saznao da tu živi drugi zajednički znanac iz sela. „Autohtone“ susede ovde je u novom komšiluku povezao – papagaj. Našalio sam se da toga ne bi bilo da su ostali u postojbini gde svako zna kud mu je odlutala kokoška. A onda: vozeći rodbinu iz sela na šestomesečni pomen na Bežanijskom groblju saznam da je upravo tih dana umro, a da to nisam znao, još jedan zajednički prijatelj. I, o čuda, ugledam njegovog sina i suprugu kraj sveže humke, na svega desetak metara od Zoranove „večne kuće“. Opet – komšije.

I sad ono lepo i dobro. Dugo nisam znao, pa i kad sam saznao, nisam pridavao važnost tome što se u Milićev komšiluk u selu nastanio – „neki inženjer iz Bora, dobar jedan čovek“. Po „funkciji“ saznam, ali i upoznam Branislava Mihajlovića, sada predsednika Dosta je bilo. Zapričamo se i o Zoranu. Kaže mi da, sređujući i uvećavajući svoje dvorište, nije posekao dunju za koju ga je ovaj zamolio da je sačuva, jer mu je od mladosti bila veoma draga. Spomen-dunja, od komšije. Uz sve spomene koje čuvaju porodica i prijatelji.