Status rupčage

Pratio sam njen „status“, zjapila je tamo oko kanalizacione šahte na kolovozu prethodnih dana, obeležena opominjućim saobraćajnim znakom. Za razliku od uobičajenog obeležavanja – nekom suvom ili zelenom granom.

Dok je prvih dana samo čekala majstore neke od brojnih komunalnih službi koje se tu obično izređaju, jer za svaku rupu ima bezbroj nadležnih, posle nedelju dana očito su „kanalizatori“ završili posao. Jer, nekoliko dana je provela u „betoniranom stanju“ usled čega joj se „udarna“ dubina smanjila na cca 30-ak cm. Ne znam „pravni okvir“ – da li kanalizacija i betonira ili je za to zaduženo neko neko drugo jav(d)no preduzeće, tek došli su i sledeći i sad imamo asfaltnu zakrpu.

Mislite da je desetak dana mnogo?! Poznajem lično jednu čiji status pratim desetak godina (vidi foto!) Tu se u dva navrata kvarila neka struja, a možda se i „pojačavala“ za nove zgrade sumnjivog legaliteta. Bili električari, pa zatrpali, pa sačekali da se malo slegne, pa izbetonirano, al se mnogo sleglo i tako stoji. U međuvremenu dva puta „rehabilitovano“ parče Ulice V. Ilića blizu te rupčage, pa građevinske mašine upropastile i trotoar.

Evo još „sitnih“ i meni usputnih primera: Ustaničkom ulicom odozgo pored Hotela Srbija (Srbija, Srbija!!!) o svakoj većoj kiši teče oveći potok zbog zapušenih slivnika; u naselju Cvetanova ćuprija teku reke jer i nema odvodnih kanala, ni kišne kanalizacije, iako je novogradnja većinom „kao“ – legalna; zaštitni betonski branici na silaznicama sa mosta na Adi ka NBgd već se rone, traže popravku (najpre tender); po Vračaru gde su pre više godina „umnožavani“ parkinzi, te na početku i kraju svake ulice sagrađene žardinjere, po tim ostrvcima zemlje buja korov, a stigle su za popravku i pohabane ploče na pešačkim stazama, granitne oko Hrama, prošarane su zakrpama od asfalta o Putinovom „obreteniju.

Posebno rastužuje tobož novo što se odmah već pokvarilo. Slavija još nije takoreći ni završena, a traži popravku, jezera od kiša tu, na idiotskom parkingu vape za odvodom; raspala se stara-nova kontroverzna kaldrma u Skadarliji postavljena takoreći lane.

Grad je postao nemoguć, neodrživ, sve sam uvereniji da je po meri ljudi poslednji put bio sedamdesetih prošlog veka, kad su taksiji bili dostupni i studentima…

Stiče se utisak da uz sve zamerke, megalomanski projekti čine da se od „šume ne vidi drveće“. Dok su svi zabavljeni preo et contra, život svakodnevice najviše trpi, a grad postaje sve zarozaniji, nemoguć za normalan život. Srećom smo zaboravili kako normalan život i izgleda.

A i oni malobrojni koji sve to uviđaju, usredsređeni su i gube energiju na „ruženje velelepnih projekata“ dok komunalni, lokalni život odlazi u propast.

Naravno, veliki projekti služe i za zamazivanje očiju, zasenjivanje prostote, vašarizaciju svega. Prestonica u tome nije usamljena. Nastavlja se…