Strah od rupe

Mahom stariji ljudi, sad kažu „deke i bake“, uglavnom uredno i strpljivo čekaju da se otvore dveri da uđu, zgreju se ili rashlade, da ne kisnu.

Po vrućinštinama, kijametima, alaudžama, na košavi, severcu, nekad bez maski, sad pod maskama…

Poštanski rukovodioci, a kadgod sami uglavnom neotesani, osorni, nedotupavi vratari određuju koliko njih može da uđe.

Ako je klimatizovano koliko odjednom pred šalterima sme da se rashladi i prodiše malo svežeg vazduha umesto spoljne jare, ili obrnuto, da ogreje sezonsku, akutnu prozeblost.

Pošto onu dubinsku zimu od života ovde u ovakvim i tim i takvim uslovima uglavnom podnose, navikli su – „samo da nije gore“ i „dobro je što nam Ovaj daje“…

Dodatno, ovi ponižavajući redovi bude neprijatna sećanja na slične iz 1990-ih pred vratima piramidalnih banaka Dafine i Jezde od režima slavljenih i smišljenih prevaranata koji su ojadili mnoge, a koji su im, pak, posle to oprostili i zaboravili.

Kao što, ako su doživeli ne pamte i da su im „žuti lopovi“ delom nadoknadili i tu „staru deviznu štednju“…

Prvo sam se pitao, a onda i raspitao u najbližoj okolini zašto se ti ljudi, a već su poniženi, dodatno ponižavaju u tim redovima.

Mada istini za volju, to jeste i neka vrsta društvenog života. U redovima se dosta toga istrača ili pretresu najvažnija društvena i politička pitanja.

Obično nakaradno, pogrešno i polutanski…

Zašto ne koriste platne kartice!?

Poglavito su dva razloga – dresura da odmah poplaćaju račune i državi vrate deo, često i veći onog što im je dala.

Drugi je misteriozniji, mističniji – strah da im automat ne proguta karticu.

Strah od zatvorene kutije koja polako uvlači plastiku i odnosi je ko zna gde.

Sa više smisla za promišljanje, lako se zaključuje – to je strah od (crne) rupe, od nepoznatog, od mašine, od rake možda… Strah od misterioznog izvora straha… Strah koji kadgod odvede u stvarnu impotenciju, a u socijalnu svakako.

Tako ta novotarija, plastična kartica bez svoje prve i prave namene u rukama dela populacije postaje (statistička) mera mnogo čega u ovom našem balkanluku.

Nikome ne pada na pamet da organizuje obuku za korišćenje kartica i stvarno i simbolično, dok i stvarno i simbolično deli pakete, ulazi u kuće, zivka, pritiska pred izbore. Recimo.

Nikad nisam prezirao te ljude, takve stavove, uglavnom sam ih žalio i nisam ih razumeo.

Sudbina mi se osvetila i za žaljenje.

Onomad mi je automat progutao karticu, vraćena mi je posle nekoliko dana, ne mogu da ustanovim, izgleda da je i usluga vraćanja naplaćena…

E, kako se desilo, to je već zanimljivo. Hoću da podignem 5.000 i to ukucam na ponudi, a crna rupa mi kaže – „pogrešili ste iznos“ i dadne mi opciju da sam upišem sumu, upišem ona mi kaže isto.

I, kažu treći put i Bog pomaže, ali možda to važi za Srbe – Piroćancima proguta karticu.

A ustvari, automat nije imao petstotice, samo dvohiljadarke, ali krije razlog, nema opciju da kaže ukucaj parnu brojku, već klijentu, potrošaču trlja nos – pogrešili ste iznos. Toliko o poštovanju klijenata i dvosmernoj komunikaciji na mrežama.

Bonus čitaocima sajta: https://www.danas.rs/vesti/drustvo/tranzicijski-soneti-4/