Foto: Radenko Topalović Ovih dana (za potrebe romana!) prisećam se kad sam prvi put čuo neku novu reč. A mnoge su bile nove, iako sam pojmove o njima već imao, pošto se u porodici i u ovom pečalbarskom egzilu gde sam ponovo i sada – još uvek „vrevilo“, a nije se „grajalo“ ili „govorilo“.
Govor se s mukom prilagođavao novoj sredini, u kojoj se, takođe, nije govorilo sasvim „školski“.
I, tako, u vezi s gornjim naslovom zapitah se kad sam se sreo sa reči „stvar“. Ne sećam se, a čini mi se da sam razumeo šta znači kad se kaže „u čemu je stvar“ još pre nego što se između 1960. i 1970. sa porastom standarda, ovde u Đavolovcu – tako će se zvati selo u romanu – za nameštaj najčešće govorilo „stvari“.
Ali, nije ta STVAR ovde u pitanju. Odavno me zabrinjava preterana upotreba ove reči kao zamene za mnogo lepše, kreativnije.
Eto, i ova „preprethodna“ rečenica bolje bi izgledala ako bi glasila „ali, nije ta TEMA ovde u pitanju“. Nažalost, očito pod uticajem engleskog, posebno američkog engleskog, rečnik/govor nam se osiromašuje izbegavanjem da se nešto imenuje drugačije kad nam je vazda „na vrh jezika i zuba“ famozna stvar.
Thing!
Političar će najavljujući aktivnosti, akcije, poteze, poruke… (a tek se reč „poruka“ izlizala i ofucala!) navesti tri ili pet STVARI koje će ubuduće preduzeti.
Nažalost i umetnici, glumci, pisci… malo ko za plodne reči mari, kad sve može da rekne sa „stvari“. Itd.
Đavolak slučaj koji nazivamo i sticaj okolnosti, sinoć (u odnosu na jutro pisanja ovih redova) dao mi je odličan primer kad se i eminentno emotivna, duhovna stanja i odnosi osiromašuju, suše i svode na stvar.
Gledao sam baš lep film o nastanku priče (predstave) o Petru Panu. I ima tu dijalog autora priče sa prijateljicom, sirotom majkom četvorice dečaka, „prototipova“ za junake priče gde se u replikama „pečes“ puta, možda i zaslugom prevodioca, kaže stvar, na mestima gde tome nema mesta.
Zar nije, umesto rečenice „najvažnija STVAR koju treba pružiti dečacima je ljubav“, recimo reći „izuzetno je važno da dečacima pružimo ljubav“!?
Znam da je iluzija govoriti o ovom u društvu propalog obrazovanja, duhovnosti, degradacije znanja.
Primer: dođe tako svojevremeno u „Ekonomist“ masterantkinja ekologije da zamoli da joj objavimo deo iz rada. Mnogi su, naime, mislili da objava u tom nedeljniku donosi poene „citiranosti“ za bibliografiju i CV.
I takve smo odbijali. Priča je duža, skraćujem – ajd, daj deo da pogeldam/o!
Kad, već u prvim redovima vidimo da prepisuje iz nekog rada u Hrvatskoj, svuda gde je tamo pisalo tvar (materija) ona prevela – stvar!
Tvar ili tvor, pitanje je sad!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
