Sunčanje maske

Nisam se iznenadio, jer sam i bez njega zaključio da može tako. Kao kad peglaš da nešto (i) dezinfikuješ. Osim toga, on je uverljivo objašnjavao efekte tog sunčanja. (Moj kum, na tu priču se zafrkava: ako on to kaže neko će da izmisli i koperton da se maska bolje osunča.)

Inače, ova preporuka širi i iskustva što smo ih sticali tokom svih ovih uvrnutih meseci, naravno i o onom na šta smo zaboravili, jer je postalo izlišno (pre pet min. pročitah da osnovci nisu znali šta ova reč znači!!!). Na primer, višesatna uputstva o tome koliko se dugo virus zadržava na raznim materijalima – staklu, metalu, nameštaju, podu, odelu… Nešto od tih podataka pokazalo se kao suvišno znanje i nepotrebna briga.

Ovo, međutim, neke će da uputi i na smisao za racionalnost, štedljivost, ekonomske efekte potrebe maskiranja na građane, a bome i nepovoljne i sve skuplje ekološke efekte svetskog zagađenja maskama, što postaje globalni problem.

Meni, pak, najvažnija poruka koju emituje ova praktičnost, ona je što svedoči o rasprostranjenom maniru prilagođavanja (kažem nekad i posrbljivanja, mada je problem levanski) svih uputstava za upotrebu. „Što mora tako, to je uptstvo za glupe Amerikance“, kad može i ovako. Na naš način. Kod izolacije, može da se preskoči jedan sloj, kod zidanja može manje kreča ili gvožđa – ne uvek da se uštedi – nego što to „MI znamo bolje“… kao siguran put u ostvarenje maksime da će „svet upropastiti nadobudni amateri“.

Opasno je, međutim, kad sistem, na ovaj ili onaj način počne da podržava, toleriše, stimuliše, nagrađuje, ili se prećutno slaže sa manirom budženja, uprošćavanja, preskakanja faza, odsusvo planiranja. I tu se uvek setim – eto nas opet na terenu zdravstva – jedne posete operisanom rođaku u provincijskoj bolnici.

Beše neki novembar ili decembar, istandžana ćebad, bušni čaršavi, soba hladna – razboleće se „na pluća“, mani bruh… Ali u dnu poveće bolničke sobe vidim čoveka u zelenom mantilu sa presečenom plastičnom flašom u jednoj i šrafcigerom u drugoj ruci. Ispušta vazduh iz mlakih radijatora. Približava mi se i na pločici vidim Dr taj i taj, nije domar. Sistem ne brine o grejanju, doktor budži i snalazi se. Kod jedne moje operacije, slušam unoć o vikendu kako se jedina sestra (po rasporedu) na nas 34 pacijenata telefonom konsultuje sa lekarom koji je kod kuće (po rasporedu) oko umirućeg pacijenta i požrtvovano se trudi da pomogne. Doktor je posle došao, ali kasno, otandrkaše kolica ka mrtvačnici. Nema požrtvovanosti koja može da nadoknadi rupe u sistemu.

Epilog/sećanje: krajem, baš krajem osamdesetih, u doba bojkota slovenačke robe, eksplodira nešto u usisivaču. Vidim, kondenzator. Iskrin. Odem u Iskru, ali to je samo tabla, nema robe. Pitam prodavca za savet. „Veži ga na kratko!“, preporučuje. Može i bez kondenzatora!!! E, od tada – vezani smo na kratko u svakom smislu.

Epilog/aktuelni: Nema sada ni te lepe zgrade. Srušio je „legalno“ Beograd na vodi. A posle idiotski fantomi ostatak komšiluka.