Tanja i sekirče

Ne samo nostalgična sećanja na veze s pretečom te emisije u (post)osamdesetim, već čudesnost, svakovrsna i kvalitet i opstojnost tog jednočasovnog uživanja u pravom novinarstvu, često me teraju da i petak prilagođavam tome. Pa dnevni (raspo)red, što je sad nepristojna reč, jer je poželjnije, i pametniji si, ako kažeš AGENDA po EU-ropski (vidi, dosad nisam obratio pažnju na sufiks „ropski“ u ovoj mojoj čestoj kovanici!) prilagođavam terminu Alisinog pandana.

Uvek je dobro, posebno početni Tanjin radio-esej. Poslednja emisija, posebno on, bili su izvanredni. Najkraće, tema bila nešto dragoceno, a gotovo potpuno zapostavljeno, izgubljeno što iščezava iz društva, žurnalizma… A sama autorka je našla način da to naglasi „sloganom teme“ – UKUS, MERA, BALANS.

Sad se vidi šta je ta izgubljena dragocenost. Nestala iz društva, politike, javnog govora, novinarstva… I da ne grešimo dušu, ostala je u reeeetkim tragovima. A u ovoj emisiji do mere da se može nazvati i „Oaza u Zemlji čuda“.

U konkretnom eseju, ipak da pomenemo, pa ko hoće može da pronađe na internetu, autorka alegorijski objašnjava šta se događa u Skupštini Srbije nekom mladom što je, poput Moglija (?!) ili „Ničijeg deteta“ Vuka Ršumovića, odrastao u divljini uz „pažnju“ životinja, pa ga sad naučili da govori.

Pomaže mu da razume ono što ni obrazovaniji ne razumeju, jer je apsurdno. Slika političku manipulaciju, kukavni javni govor ne upotrebljavajući ni jedan „žestok“ osioni, bahati izraz koji krasi našu (kvazi)političku svakodnevicu. Sve s ukusom, merom, balansom.

Mnogo pitanja bi ovim povodom moglo da se postavi, ali prvo je u vezi sa svima drugima: koliko traju ta emisija i taj njen uvod? Emisija oko sat, a Tanjin komentar, nisam merio, dva-tri minuta.

A ko bi to mogao da sluša, ko ima strpljenja, na „nemodernom“ mediju poput radija i u vreme kad već promoteri, influenseri i teoretičari brzih novih opštila tvrde da sadašnja (posebno mlađa) publika ne trpi informaciju dužu od 30 sekundi. Stvara se ropska potklasa površnih!

S druge strane, na sve to i štošta drugo vladajuća nomenklatura i oni koji što pretenduju da to budu, uzvraćaju- psovkom, lažima, crno-belim. Nema više cenim, poštujem, nema volim, volim još više, volim malo manje, ne volim – već samo volim-mrzim.

Dok sam slušao „edukaciju“ Moglija, a naročito kad sam čuo slogan o ukusu, setio sam se poduka pokojnog Staše Marinkovića, koje i koga povremeno pomenem, kao dragog kolegu i urednika iz najboljih vremena „Borbe“, čije ime nosi Danasova najprestižnija nagrada za novinarsku hrabrost. Napiše tako neki mlađi saradnik komentar, sa doduše ispravnim stavovima, ali oštro, na prvu loptu – bez balansa. A Staša duhovito folklorno kaže: „Dobre su ti teze, ali ti ga baš podšiša sas sekirče.“

Ne može šišanje sekirčetom… a vidimo promovišu se i „sekiretine“. Bojim se da je povratak na pristojnost sve teži, ma – nemoguć. Oni koji SAD promovišu meru, ukus, balans, to rade očekujući – psovku. Sekirče! Ovo je, da podvučemo, simbolično, nemo da mi neko kaže da sam za atentat sekirom.

Dovoljno je jedno Radovanje u dva veka.