Temeljno trovanje (mini feljton)

Nije mi bilo lako, nisam baš vešt, bio sam u selu, ali nisam hteo da izdam i samosnimio sam se telefonom kraj reke.

Ali, znate već, dosadio sam možda, to nije bilo koja reka, već ona najotrovnija u Evropi, Borska reka. Što decenijama iđaše kraj mog dvorišta, a sad samo pedesetak metara dalje.(https://www.danas.rs/vesti/drustvo/borska-reka-moja-otrovna-komsika/)

Tada, dve nedelje pred izbore, izbečio sam se na obali i rekao da je iza mene samo delić pustinje koji je ona trovala i otrovala.

I da u tome ima odgovornosti svih nas.

A ako pogledamo ispred sebe, bar malo dalje od nosa, videćemo da su naša država, društvo, civilizacija, kultura, takođe, zatrovani i preti opasnost da postanu pustinja.

Podelio sam apel na fejsbuku, kad li se iz Bora javi moj brat od daljeg strica „po babine linije“ koga odavno nisam video uživo, i dosta retko na toj mreži baš.

I izrezili me, veli, sad si se, Božo, setio, ja to pričam od 1968.

Nisam mu odgovorio jetkom šalom koja mi je bila u mislima – pro/puštao sam da bogoradim da biste vi u Boru imali plate.

Jer inače mislim da rudnici mogu da rade, ali da pritom štite životnu sredinu.

A ne da je pustoše, sad još najsavremenijim sredstvima za ekploataciju, a ni blizu savremenim tehnologijama za zaštitu.

Odgovorio sam mu samo – nikad nije kasno, iako stručnjaci tvrde da je zagađenje nepovratno i revitalizacija reke praktično nemoguća.

Ova se reka truje sve naprednije i naprednije od pedesetih, mada je ranije, zna se, bilo trovanja i vode i zemlje i vazduha oko nje.

Ali, sad uz pretvaranje Bora i okoline, da se samocitiram u „predele nalik onima na Marsu“, pojavljuje se nova teza – ako je nešto zagađeno, to su još otvorenija (umalo ne napisah koš otrovnija) vrata da se zagađuje i dalje, više, jače bolje!

Uzgred, to je delom razlog i što se lokalno smeće rasipa po koritu i obalama po sistemu ako je nešto već prljavo, ne čisti, već prljaj dalje. (Pada mi na pamet i jena od najogavnijih mudrosti koju sam čuo – ako neko pada, ne pružaj mu ruku, gurni ga.)

Pri svemu ovom – rađaju se novi projekti, iz kojih se, uz sve moguće apsurde i paradokse može pročitati mnogo štošta o nama ovde i sada i konačno zaključiti da trovanje dobija nove razmere i postaje – temeljito.

Eto, dole koji kilometar od Vražogrnca, ispod ušća najotrovnije reke u takođe otrovani (Veliki) Timok treba da se gradi – hidroelektrana.

Nije ona gde reka ide u cev jer za u proteklim decenijama veoma omaleli Timok bila bi potrebna cevčuga, već sa branom, pa se zove pribranska.

A najpikantniji podatak koji sam video u projektu je da će MHE Trnavac, za koju pripreme za gradnju traju poodavno, a onomad je dobila i zvaničnu dozvolu – imati i stručno rečeno, RIBLJU STAZU.

Za ribe kojih odavno nema. I tu zapravo počinje naš mini feljton nekoliko narednih subota.