Ima jedna vrsta, sve brojnija, nabildovanih momaka, koji me podsećaju izdaleka na – kornet sladoleda. Kome je na vrhu često nakačeno nesrazmerno malecko dugmence, kao glava.
Ne smetaju mi, nemam ništa protiv njih, ali – izgledaju mi ružno, u najmanjem – neskladno.
Još je neobičnija ona podvrsta kojoj su mišići „u zoni ramena“ takvi i toliki da ruku ne mogu da privuku telu. Budući da takve bildere viđam i u vojnim i policijskim uniformama, ponekad se zapitam da li su, možda, pravila službe promenjena. Jer u stroju ovi dilberi/bilderi teško mogu da stanu rame uz rame, već ručni „malić uz malić“, pošto im ruke idu ukoso, teško da mogu da se „uvertikale“.
Priznajem da sam staromodan: tela negdašnjih „mistera univerzuma“ izgledala su skladnije. A i sada pojedinih fizikalaca i rudara: mišići-žile!
Radio sam jednom nešto s jednim visprenim i pametnim momkom, doduše, ne u kornet-obliku, a mislim da i neće da ga dobije (možda zbog onog – pametan). U jednom trenutku napravio je pauzu i povukao se u jedan parkić da vežba. Pitao sam ga malo ironično – čemu vam služe ti mišići, kad em ništa fizički ne radite, em nemate ni bilo kakav posao. Odgovor je bio sociologija – pa, danas jedino ima posla za bodigardove kod novobogataša!
Ali, pored sve neobičnosti izgleda ovih hrpa beskorisnih mišića, ovo ipak neće biti tekst o estetici, već o energetici.
Prolazim često pored teretana i gledam onu silesiju sprava koje vrte, guraju, podižu, vuku te mišićave ruke i oznojena tela pa razmišljam ovako. Ako važi teorija o održivosti energije, ova odlazi „u vetar“. I znoj. A ipak je matematički i ekonomski možda jednaka svoj onoj energiji koja je potrebna za pokretanje „motika“ na ovoj zakorovljenoj i neokopanoj zemlji. Ili primerenije vremenu – to što vrte moglo bi da se pretvara u energiju, pa da bar pune akumulatore za trimere ili traktore.
Imamo jednog zvaničnog „Prijatelja Danasa“ koji me upoznao s privrednikom što godinama pokušava da nekoga zainteresuje za svoj „patent“ koji laicima liči na „perpetuum mobile“. Ne znam šta je s njim, ali bio sam na nekoliko skupova gde je o tome govorio. Ali, kaže faktori odlučivanja ga ne zarezuju, a on bi u famozno javno-privatno partnerstvo: ima, kaže, softver koji bi omogućio da se u gradovima, pa i Beogradu proizvodi struja iz energije trenja i samog okretanja točkova automobila i drugih vozila na ulicama.
I dok sam povremeno sumnjičav, da nije čovek „lud“ poput mene koji bi da „priključuje traktore i kosilice na teretane“, čujem – ŠTA? Kinezi već rade to! Ovih dana otvorena je teretana koja zamlaćivanje bildera pretvara u energiju kojom se pokreću veš-mašine. Teretana-perionica!
Koliko sam razumeo, ne peru samo svoje oznojene dresove.
Kad može perionica, može i – strugara! Ili šta već iz 21. veka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
