Foto: Radenko Topalović Uvek je bilo, a sad je sve mere preteralo – nema dana da se ne najavi neki novi projekat, naročito infrastrukturni, sudbinski važan za dalje trčanje „ekonomskog tigra“. Sasvim druga je stvar da li se kad i kako s kakvim kvalitetom, uz kakva odstupanja i po koju cenu oni dovršavaju.
A kad, dao bog, zakasne u odnosu na date rokove, eto prilike da se ponovo preseku trake, da se izmisle faze projekta i da se one otvaraju jedna po jedna uz sejanje novih obećanja.
Dva velika, presudna pitanja se nadvijaju nad svu ovu gradnju, uglavnom skuplju no što treba i povrh toga – uglavnom uz (skuplje nego što treba!) kredite. Koji se, plus, vraćaju – izvođačima.
Zanemarimo li cenu i kvalitet, prvo važno pitanje je – za koga se sve to gradi!? Kad ponestaje ljudi, kad idemo u sve veću bezljudicu kako sam to već nazvao u jednom tekstu. I još kad vlada „beznadica“ da će se oni koji su se srećom ili nesrećom već rodili ovde, pa odrasli i otišli ikada više vratiti u sve obezljuđeniju zemlju u kojoj, još, preostalom ljudstvu sve više ponestaje ljudskosti.
I, kad je „tome tako“, zašto se mnogo, najviše te infrastrukture, obrni-okreni podiže (nije oksimoron!) – planski nasumično. Kažu, na primer, onomad u Ćićevcu, kad nova „železnička infrastruktura“ za pet-deset godina (mereno godišnjim napuštanjem Srbije to je kad je bude sa 250 do 500 hiljada ljudi manje!) sa dva koloseka protutnji uz Moravu to će privući firme, privrednike, mlade željne rada.
Pa, ljudi moji, infrastrukturna gradnja se razmahuje na krajnje fluidnom i fantazmagoričnom planu izraženom pukom parolom „za budućnost naše dece“. (Pri čemu, zanemarujem podsećanje mog druga Cvijetina Milivojevića koji neprestano upozorava na istovetnost te predizborne poletnice sa jednom iz Nemačke tridesetih!)
Naime – svim tim planovima nedostaju svi drugi, prateći, a krupni koji bi sa njima bili uvezani i usklađeni – od obrazovanja, preko osmišljavanja šta su „strateške“ industrije i grane koje mogu dalje da razvijaju zemlju, preko osmišljavanja koncepta, ako mora odakle „uvoziti“ radnu snagu za potrebne i neophodne struke, pa do brige o zdravlju životne sredine, vodi, kulturi, turizmu… Jednom rečju – puka, gola infrastruktura bez kompletnog nacionalnog plana, u istorijski dogledno vreme ostaće ispražnjen skelet, ako ne već i ruina. Baš kako sada izgledaju pojedini veliki proizvodni pogoni iz bivših vremena, i na šta liči većina manjih naselja i sela u Srbijici…
(IAKO USPUTNA, VAŽNA NAPOMENA: Nisam odstupio od ideje, ali dovde se ovaj tekst – sam napisao!)
Imam ovde gde sam sada, u „unutrašnjosti“, u „slepom crevu Srbije“ – a pitao me onomad jedan „podkastovac“ da slučajno nije taj nacionalni plan za ovaj deo – da ceo postane pustinja“ – dakle, imam ovde jednu „društvenu epruvetu“, bolje, „retortu“ u kojoj se u malom naslućuju procesi koji su se gore sami napisali.
Sigurno trećina kuća u selu je napuštena, pola od njih urušeno, dvorišta-džungle, ulice sa (prvim) asvaltom iz sedamdesetih, jedna samo skoro popravljana.
Za koga, na primer, popravljati, graditi infrastrukturu? Počela su pojedinačna doseljavanja iz mesta koja će, zbog rudnika, nestati sa lica zemlje. Ali, kupuju se očuvanije kuće, useljavaju se ljudi u njih, a one okružene – ruševinama. Teskoba među ruševinama. Sve malobrojnija deca odlaze u školu u tom depresivnom ambijentu. Opravdao sam naslov, sledi nastavak…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
