Tetovirani narod

Reč je o onom ranjeniku na koga je pucala, svi potvrđuju, kosovska policija na Severu, već izvesno vreme protestno, inadžijskobojkotaški lišena sadejstva policajaca srpske nacionalnosti.

Pratio sam vesti, koliko je normalno, o tome šta se u tom okršaju dešavalo, sumnjajući u istinitost i potpunost svake, služeći se iskustvom čitanja između redova, naslućivanjem iskrivljavanja i zaobilaženja istine, ne verujući do kraja nijednoj strani, a još manje tabloidarijumu. Jer, takvo je vreme došlo – polemike, demantiji, proširivanje vesti u doba postistine u kome postistinoljupci i manipulanti (svake/obe) vlasti, zapravo severnog bezvlašća – mogu se prežvakati samo uz klasičnu po(d)uku – mislim, dakle postojim i njenu nimalo pogrešnu duhovitu izvedenicu – postojim dakle – mislim.

Šta se čulo i doznalo iz svih tih nepouzdanih i zamućenih izvora!?

Pucnjava se dogodila na alternativnom (neki čitaju ilegalnom, a legalnom, a neki samo ilegalnom, a ovu kvalifikaciju su prenosili i mediji bliski vlasti) prelazu nedaleko od Štrpca (precizno kod Bistričkog mosta) u opštini Leposavić.

Saopšteno je i da je vozilo sa dvojicom putnika udarilo u policijsko vozilo (većina tabloida još policiju naziva ROSU, a dovitljiva Priština to kao ukinula!) i pošto nije potom htelo da se zaustavi, otvorena je vatra. I gore pomenuti dirkimkanc dosoljavajući užase događaja opisuje da je izrešetana zadnja strana automobila. Naglasio je da je to bile na nelegalnom punktu, a da „Kurtijevi policajci“ koji nemaju šta da traže na Severu pucaju „na srpski narod“ koji tuda prelazi, pa su i sada to učinili.

U daljim prenošenjima ove i novih vesti o tome da je ranjenik zbrinut, da mu život nije ugrožen te da je prebačen na VMA gubi se pominjanje alternativnog, nelegalnog prelaza, a njegova lokacija se preobražava u formulaciju – kod Leposavića. Na mrežama se uz prve vesti često pojavljuje emocionalna slika ranjenika iz mlađih dana sa detetom na kolenu (srećom, glava deteta je zasenjena).

Tragično je sve to, a ohrabrujuće je što je, bogu hvala, ranjenik dobro i stabilno. Valjda će se sve to na kraju ispitati, ali ima verovatnoće prilične i da neće – da će preći u čuvenu formulaciju – da nadležni organi rade svoj posao. A ko je nadležan i kakve su mu kvalifikacije još će ostajati tema za – briselski dijalog u tehničkom delu.

Ono što će duže trajati, a pre svega zato što se iz zvaničnih (marketpropagandnih) izvora podstiče i neprestano ponavlja – biće stvaranje arhetipske slike da se „puca u srpski narod“, pod čim se iskazuje, ali retko to primećujemo, gotovo pa ravnodušnost za individualitet one pojedinačne žrtve. U ličnoj patnji i traumi zamenjen je „narodom“, i – ko ga šiša. Čak i da ga srpski demijurg zaposli.

Međutim, rekoh, mene muči ona fotografija. Ranjenik je na njoj znatno stariji, korpulentniji nego kad je „uzeo dete na krilo“, go do pojasa, priključen na aparate sa dignuta tri prsta pozdrava (i Petkoviću). Sa leve mišićave mišice ka ramenu i polovini grudi ide jedna proždiruća tetovaža. Poruka sa svim predznacima, posledicama i sklonostima tipologizacijama unekoliko rečitija od onih vesti.

Da li je to tetovirani ranjenik, ili tetovirani narod, na koji se puca?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.