Trućanje i „pojavistika“

A muka te uhvati kad sad gledaš oko sebe, a iz pomenutog štiva vidiš kakvih je političara negda bilo, kakve lične hrabrosti, doslednosti po cenu života, dubinskog poimanja društvenih, ekonomskih, političkih i geopolitičkih kretanja…

Možda baš zbog tog ogromnog kontrasta u poređenju sa današnjom situacijom koja ne samo u ekstremima, već i u matici, ima beslovesna laprdala i estradne vašarske mangupe-pevače – pažnju privlači jedan naoko bočni detalj. Delom i iz strasti za novim, nepoznatim, „izmišljenim“ rečima, ističem Pribićevićev pojam – pojavistika.

On sam veli da je to neologizam izmišljen u njegovom serklu. I trebalo bi da označi – kako sam ja doživeo – govor o (tada, a valjda i uvek) aktuelnim pojavama, ali bez potrebne širine i udubljivanja. Kad se i ne uočavaju, a kamoli razmatraju uzroci i posledice, povezanost sa drugim problemima, krajnji ciljevi i efekti. Da uprostim – prazna priča.

One koji duže pamte i prate našu višedecenijsku (ma, viševekovnu!) tragičnu sudbu, „pojavistika“ će svakako podsetiti na vreme socijalizma. Ono je u javnom govoru obilovalo gotovo svakodnevnim upozorenjima na razne „negativne pojave“. Jeste to bila najčešće „meljava na prazno“, bez žita. Mada, ako se znao popis svih tih negativnih pojava (u različitim periodima različit, ali u osnovi prethodni nizovi nisu prestajali da važe), sama ta upozorenja mogla su da budu poziv ljudima da se preispitaju. I klone da u tim pojavama učestvuju.

Ali, tu je i ono što je danas možda i značajnije: uopšteno „no, no“ bar je bio način da se izbegne ono što je i sad nezamislivo normalom umu – da se o „nosiocima“ negativnih pojava, tj. o „protivnicima napretka“ govori ono što se sad izgovara – ološ, beda, društveni talog ili da im se pripisuju teška krivična dela bez ikakvih dokaza i potonjih mera.

E iz tog ugla – danas u javnom govoru, naročito vlasti – sve je pojavistika. Ono što nije, sklonjeno je iz javnosti. Pojavistika je na skali od trućanja i trabunjanja do perfidnih dvosmislenosti i kontradiktornosti koje em omogućavaju manipulaciju, em su zgodan izgovor da kad vidim da sam izrekao OVO, mogu da se vadim da sam rekao i ONO. Zamke neodređenosti.

Primera je sijaset – ovde su dva koji su izmigoljili široj pažnji. Ministar kulture ovdašnji, kad tobož grdi proljotićevski tekst u „Politikinom zabavniku“, mulja nešto o istoričarima i „istorijskim činjenicama“, pa kaže da su u vezi sa LJotićem one „pretežno nesporne“. A držsekretar za medije objašnjavajući popravak stanja u medijima izgovara da ovde „nijedan novinar nije ubijen već duže vreme“. Budiboksnama! Kao, kritičari stanja u medijima bili bi u pravu, da je ubijanje bilo češće!?

I pojavistika „od glave smrdi“. Nastavlja se…