Tvit za „Nobela“

Jedan kolega i prijatelj o drugom – a obojicu ih verovatno znate, nego neću da vam kažem (uf, ovo liči na Bećkovićevo „Reče mi jedan čoek“) – govori – on je takav muzički kritičar da mu se svaki koncert dopadne i pohvali ga.

Hoće ovaj za onog da kaže kako nema izoštren kriterijum, nego mu je merilo oduševljenje svime što čuje i odgleda, što je mera približnija provincijalcima i mediokritetima, nego ljudima od ukusa.

Da pojasnim – reč je uglavnom o rok koncertima i popularnoj muzici. Inače, ovo i nije baš ogovaranje, nego drugarsko pod..bavanje, odnosno, ovaj onom to govori i u lice. Ali, u svakom slučaju, bezobrazluk je u tome što ovaj prenebregava činjenicu da onaj ipak ne ide baš na svaki koncert, već odabir zasniva na drugim vrednostima njihovih „izvođača“. Ide na baš velike događaje i na kojima su najveće svetske – grupe, zvezde, ikone, autori, muzičari, kantautori… ili kako se već sve nazivaju.

Svega ovoga sam se setio, ali nisam o tome pisao još kad je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost. Što pozdravljam, bez obzira na one tvrdnje da je to preveliko uzdizanje pesmica i pesmuljaka i populaarne kulture na pijedestal „svete“ umetničke književnosti. Jer, s jedne strane Dilan je to zaslužio, a i vremena i poimanja i doživljaji umetnosti se, jelte, menjaju.

Ali, svejedno, nečemu se veoma sličnom ovom što napisah može ipak zakerati. Slušam, naime, često u nekim muzičkim emisijama – uzgred poslednjih godina i meseci videli smo i nekad „normalne“ radio-stanice mahom postaju sve „muzičkije“ – veoma neumerene kvalifikative za neke „autore“ i „dela“ iz oblasti pop, rok i uopšte te „zabavne“ i lakše (pot)kulture.

Pa će se tako za pojedine (vremenom za sve veći broj) hitove reći da su „remek-dela“, za pevače, gitariste, bubnjare, „frontmene“ da su genijalni stvaraoci, autori, kompozitori itd.

I, dok imam dilemu da li su uopšte takvi epiteti prikladni za ovaj domen stvaralaštva i zabave, mnogo više mi smeta što se kao poplava širi i broj „dela“ kojima se pripisuje da su „remek“, kao i broj stvaralaca koji su naprosto „genijalni“. Kao i kad se za pojedine hitove kaže da su komponovani, da su muzika i tekst pisani, a da se istovremeno zna da je sve nastalo spontano, na probi ili uz instrument i la-la-la onih koji nisu znali note, a neki, bogme, ni bili dovoljno pismeni…

Nisam restriktivan, strog ni isključiv, znam da je protok vremena glavni sudija i u ovome. I sam hoću da tvrdim da npr. bar dve pesme DŽeja R. zaslužuju da postanu (i postaće) evergrin u tom žanru. Eto i primerenog izraza dok se ne izmisle novi – evergrin u nekom žanru. Samo nemojmo olako remek-dela.

I, da se razumemo, nije ovo tekst o muzici, ovo je priča o pojavi posvemašnjeg olakog uprošćavanja, pojednostavljenja svega što se dotičemo. I ovo je još objašnjenje kako sam smislio aforizam: U skoroj budućnosti će se dodeljivati i Nobelova nagrada za – tvit. Trt!