Tzv. razum u gomili

Dumao sam da propaganda suštinski prethodi diktaturama, a da one, kad se uspostave, komotno nastave da je koriste. No, istovremeno sam čitao poslednji, šesti tom, svetski razglašene knjige „Moja borba“ (Min kamp) Norvežanina Karla Uvea Knausgora. Osim provokativnosti sadržaja, on je očito i nazivom knjige asocirao na Hitlerov „Mein kampf“. I još, na oko 300 strana je na svoj način analizirao i citirao njegovu pojavu i knjigu. U vezi s temom znatnu pažnju mi je privuklo parče citata iz knjige-imenjaka.

„Drugo pitanje od odlučujućeg značaja bilo je sledeće: kome treba da se obraća propaganda? Naučnoj inteligenciji, ili manje obrazovanoj masi? Ona uvek mora da se obraća samo masama!

… Zadatak propagande ne leži u naučnom obrazovanju pojedinca, nego u ukazivanju masama na određene činjenice, nužnosti itd… čije značenje tek time mora da se pomeri u vidno polje mase. Umetnost je sad isključivo u tome da se to učini na što je moguće perfektniji način, da se stvori uverenje o stvarnosti jedne činjenice, nužnosti jednog događaja, ispravnosti nečega što je neophodno itd. Ali pošto ona nije i ne može a bude nužnost sama po sebi, pošto je njen zadatak, eto, kao kod plakata, u tome da se masi skrene pažnja, a nije u tome da podučava i bez toga naučno iskusne, ili one koji teže obrazovanju i razumevanju, onda mora i njeno dejstvo sve više da se usmerava na osećaj, a samo vrlo uslovno na tzv. razum.

Svaka propaganda mora da bude narodska, a njen duhovni nivo da bude podešen prema sposobnosti primanja i najograničenijeg pojedinca među onima prema kojima ona namerava da se usmeri. Time će njen čisto duhovni nivo biti utoliko niže spušten, što je veća masa ljudi koja njome treba da bude obuhvaćena.

… Upravo u tome leži umetnost propagande da ona shvatajući osećajni svet predstava velikih masa, nalazi u psihološki tačnoj formi put do zainteresovanosti, i dalje do srca širokih masa. Da ovo ne mogu da shvate naši mudrijaši, dokazuje samo koliko su lenji duhom, ili uobraženi.

… Sposobnost prijema velike mase je veoma ograničena, razumevanje malo, ali zato je velika njena zaboravnost. Iz ovih činjenica gledano, mora svaka propaganda koja želi da ima puno dejstvo, da se ograniči na samo vrlo mali broj tačaka i da ih udarnim rečima, šlagvortima, toliko dugo koristi dok sigurno i poslednji slušajući takvu reč ne bude u stanju da sebi predstavi ono željeno. Čim se žrtvuje taj princip u želji da se postane mnogostran, dejstvo će se raspršiti, pošto masa niti može da svari ponuđenu materiju, niti da je zadrži. Ali time se rezultat opet slabi i najzad poništava.

Najvažnije za propagandu ipak nije da bude toliko jednostavna da čak i najmanje nadaren pripadnik gomile može da je razume, već da isključivo bude subjektivna, da nema ni trunku objektivnosti ili stručnosti, i da nipošto ne nijansira stvar.“

Gledao sam potom podrške „štrajku glađu“ i „štrajku na štrajk glađu“ pred Skupštinom. Kordoni policije razdvojile su poširokom PRAZNINOM veću dovedenu, ZGUSNUTO DISTANCIRANU“ masu od malobrojnije dobrovoljno pridošle. Nad obema su lebdele gornje reči, a u praznini između njih sva dubina „nacionalnog usuda“.