U đul bašči, kraj moljaca…

U parkovima, dvorištima, na grobljima gde je šimšir veoma čest. Inače, kažu, ova zimzelena ukrasna biljka, pogodna za lepe ograde, oblikovanje u figure – može da potraje i do 600 godina. A sad mu izgleda ovaj moljac doakava.

Ta napast ne oštećuje, ona uništava. Žbunovi i ograde (od) šimšira posle napada ovog čuda sasma su sasušene, obavijene sablasnim nitima nalik paučini. Još jezivije izgleda šimšir po napuštenim, mrtvim dvorištima gde nije više žbun već je postao – drvo. Suvo drvo u sablasnim nitima!

Dejstvo štetočine osim materijalne i štete po zelenilo pokazuje i mnoge naše apsurde i paradokse. Varavost svega što činimo, doživljavamo i preživljavamo.

Najpre, prokleti moljac/plamenac izgleda božanstveno kao leptir. Čak su i njegove gusenice što se izležu iz bezbroj jaja položenih sa naličja listova – apsurdno je reći – lepe. Dok se oko ne suoči sa neverovatnom njihovom proždrljivošću.

Ova napast – sram vas bilo za asocijacije – dolazi kao i one loše bubamare itd. iz istočne Azije. I u komšijske zemlje i u Srbiju je došao – iz uvoza, sa nekim sadnicama. Kažu, konkretno ovde – iz Italije. Dakle EU! Ko li ih je i kako kontrolisao. (Taman pomisliš na istočnu Aziju, kad ono i EU će nam doći glave, tj. šimšira i parkova.)

Biljno-zdravstveni stručnjaci upozorili su koga treba na pošast, podelili savete za suzbijanje, čak slali i savetnike na teren da objašnjavaju… Ali, plamenac pali i žari. Uverio sam se u „mikrosredini“ u razmere ove „moljčane napasti“. Eno, u Zaječaru ispred MUP-a višedecenijska gredica šimšira, sad je žuta paučinasta greda…

S obzirom na izuzetnu brzinu razvoja „delatnosti“ ove živuljke, hajde da vidimo kako jedan napasni insektić može da zakovitla „interresorno“ zamešateljstvo.

Recimo, komunalna služba nemoćna da se bori, a možda po zakonu i ne sme, traži savet od ministarstva ekologije, jer je napadnuta životna sredina: a da li smeju insekticid?. Oni kažu, biljke su to, vidite sa sektorom poljoprivrede, oni kažu, nema zakona za moljca, ali prvotna odgovornost je na resoru trgovine, jer je napast iz uvoza, ministarstvo građevine će da ćuti, ali to je problem, njima nije do zelenila – ionako obožavaju betončine.

A šta ćemo sa ministarstvom za demografiju – jer sve i da svi pobrojani besprekorno funkcionišu i kad bi svi „vlasnici“ šimšira preduzeli šta treba (opet otrovi), plamenac ima nepresušnu šansu da se širi po hiljadama napuštenih dvorišta gde su i kuće “pojedene“ a nekmoli šimširi. Dvorišta iz kojih su poslednji stručci ubrani o sahranama domaćina u njima. Kao što se i korov širi sa napuštene na obrađivanu njivu, kao – kapilarni glasovi na izborima!

A resori obrazovanja i kulture!? A Krkobabićevo zadrugarstvo! Kako će deca znati o čemu se peva u pesmi „u đul bašti, kraj šimšira…“ Ali, ko još mari za đul i za šimšir. I za zadruge, kad je Zadruga samo jedna…