U tem Somboru, džanum

Sviđa li vam se ova izmišljena pesmica!? Samo, da znate, jeste ona izmišljena, ali po već čuvenom uzor(k)u.

Kao povremeni, ali tada relativno pažljivi slušalac, pratim Radio Beograd izjutra (a 202 od podne). Svašta se tu čuje i dobrog i lošeg, a poučno deluje i ono što se ne čuje, a recimo, trebalo bi.

Poslednji primer su prvi dani proleća, ono kad se oko spomenika Stefanu Nemanji igralo raškoprizrenskoužičko-antimaskerskoiantivaksersko kolce.

Vest je glasila ukratko – a zapravo nije ni bila duža od sledećeg: na Savskom trgu nekoliko desetina ljudi igralo je užičko kolo oko spomenika tom i tom gorepomenutom što je naišlo na osudu na društvenim mrežama.

A ni rečce o prethodno održanom protestu na Trgu Republike gde bejaše mnogo više nekoliko desetina ljudi, sa dosta svakovrsnih govornika iz redova pobesnele Srbije. (Čudo ne beše Šešelja, a ni Nestorovića ne videh.)

Primer (is)TOGA možda će vam delovati beznačajan, sitan i sitničav.

Ali, meni je bio egzotičan, ne baš šokantan ko Malom Đilasovi računi, ali, eto, egzotičan, skoro kao Mauricijus.

Slušam, i – paj kad ne mogu da verujem – neko peva poznatu pesmu Otvori mi, belo Lenče, vratanca na istu melodiju koju poznajemo, ali kanda je uobrazio da je Lenče od haži-Dunđerski, pa kad ono/ona Lenče odgovara na Mile-pile, objašnjava zašto ne može da ustane, dasa otpeva – zato što legnala mi stara majka na fustan, ŠALAJ, na fustan.

Šorom šajke, a Dunavom čeze, lele bre – isterciram! Epski primer lirskog multikulturalizma.

Međutim, ovo ŠALAJ umesto, AMAN, DŽANUM, ili, najčešće, LUDO na fustan, kad se bolje razmisli, rešava i jednu veliku misteriju sa prošlogodišnjjih parlamentarnih izbora.

Ko se seća, u okolini Vranja jedno selo, skoro čitavo, a bilo je mestimičnih primera i u drugim dalo je na listi za republičke izbore više od 1.200 glasova Savezu vojvođanskih Mađara, porodične partije Pastor.

Sećate li se zašto?

Jer je, tvrdilo se, za lokalne izbore lista, pogađate – koja – za koju je naređeno da se glasa bila pod brojem četiri.

Pa birači, poslušni, kakve ih je novi bog dao, po inerciji mislili da treba da zaokruže isti broj i za republički parlament (a, kakvo li je pa toj, parlament!?).

A tu ih čekali, Pastori!

Pa na lokalnim, meštani prošli kao omiljena deca, a na repubičkim kao nevoojena pastorčad.

Očito je da se ne slažem sa ovim objašnjenjem.

Iz onog, šalaj što se, pripojuuje kad zbori Lenče, evidentno je da je u tim krajevima živući duh panonske ravnice, lele bre!

Okrenuh na zahebanciju, a pojava je ozbiljna i sveprisutna.

Da ne povlačim teške reči i ne mudrujem previše samo ću reći – došlo je, ponavlja se vreme i duh što se periodično kad se navisoko podignu sutereni, a svi podmukli, prokleti i mali su danas postali naši suvereni, kako kaže Dis (ne supermarket, nego pesnik).

Kad je sve moguće da se desi mislilo se da se ne može ni očekivati.

To je i s kolom oko Nemanje, to je i s glasanjem, to je i sa vadoočljivim i krvožednim papagajima u parlamentu…