Foto: Radenko Topalović Opet. Taman sam spremio temu što sam je obećao, kad dođe još jedan povod koji se u nju TUŽNO uklapa.
Sad je ponedeljak, sinoć sam čuo da je novosadska nadstrešnica odnela i 15. žrtvu. A jutros su na „državnom“ radiju prelistavajući štampu pročitali naslov iz jedne opskurne i otrovne sistemske bedastoće koju još neki nazivaju novinama koji glasi: „Anja izgubila utakmicu života“.
Bauk besramnosti kruži Srbijom i preti da je pojede (zajedno s mojim „kiselim drvetom“!). Ovakav naslov, osim što sam po sebi predstavlja neukusnu i oveštalu frazu, u kontekstu traumatične vesti (u nizu) nije ništa drugo nego uvreda svake ljudske čestitosti, lišena pijeteta, empatije, ljudskosti…
Da budem još grozniji – kao da se sirota Anja borila kako bi urednici ovakvih grozota posebno sportski ali i oni drugi koji kopiraju njihove isprazne i ponavljane fraze rekli „da se popne na tron“. Čega? Mladosti, života… Po istima, njihovim rečnikom, i pad nadstrešnice proizvodi posledice kakve i omiljeni timovi koji nikad ne pobede čestito, po fer pleju, nego obavezno SMRVE protivnika…
„Novinarstvo“ koje u ovom trenutku ima najveći uticaj na nekakvo mnjenje koji više nije javno mnjenje, već beslovesni zbir ispranih mozgova, bojim se, nikad neće da se vrati profesionalnosti. Uprkos jednom broju preostalih plamičaka profesionalizma koje vlasti proglašavaju za neprijatelje, plaćenike, izdajnike…
A društveno-politički ambijent sa dronjcima onog što se može nazvati kritičko mnjenje je u tom smislu odavno, još od devedesetih, i ne samo od ovih – duboko zatrovan omalovažavanjem negdašnjih SFRJ-otskih vremena. Pa, u odnosu na OVO, taj je ambijent bio dečji vrtić (ne kako ovi sadašnji, gde prekjuče čujem petogodišnjak pobegne iz njega da vaspitačica ne može da ga stigne!).
Ondašnje novinarstvo izrađalo je bardove profesionalnosti, poštovanja onog što se sad zove kodeks (mnogi i ne znaju da je prvi kodeks novinarstva donet u vreme predsednikovanja UNS-om Staše Marinkovića, možda malo grešim, ali u to „predosmosedničko“ vreme!) A dotad se merama časti, čestitosti, istinitosti, poštovanja prezumpcije nevinosti, neobjavljiivanja krvavih fotosa sa mesta nesreća… učilo uz rad od urednika.
A sportsko je novinarstvo u kome se igra i takmiči, a ne lomi, mrvi i melje protivnika izrodilo na desetine najboljiih novinara kojima (uprkos Titove, Stambolićeve ili Čkrebićeve diktature!) ovi sad Vučićevi novinari ne mogu ni cipele da čiste. Tek nedavno sam (iz knjige „Život sa velikanima“ mog mentoranta B. Karovića, što li ode tako gde ode!) saznao da je i veličina poput Slave (Slavice) Đukića u respektabilno političko novnarstvo došla iz sportskog. A jugoslovenske televizije osnovali su najbolji radio novinari … Nastavljam
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
