Uvreda mrtvog državnika

Ali, i po (prilično dobrim) zakonima bilo je zabrana punih apsurda. Npr. sa jedinom potpunom zabranom „Omladinskih“ od 22. 4. 84.

I posle 40 godina i mesec dana postoji sumnja da je broj zabranjen zbog nečeg drugog, a ne zbog onog zbog čega je bio na tapetu pravosuđa i malčice politike.

Zakon je govorio: svaka odštampana stvar pre ulaska u prodaju iz štamparije se nosi javnom tužiocu (zameniku) i on može kad pročita (ili mu neko dojavi) da izrekne privremenu zabranu rasturanja „odštampotine“ dok sud ne kaže svoje.

Pritom nije jasno, a sa ovim brojem posebno, da li štamparija čeka takvo eventualno rešenje pa i ne šalje „robu“ na kioske (u celoj SFRJ).

To je, izgleda, bilo fleksibilno.

Osnovni razlog je bila „uvreda šefa strane države“ u ovom slučaju sovjetskog lidera L. Brežnjeva koji je tog meseca bio mrtav već pola godine.

Ali, „mrtvost“ je osvežio ljubljanski stuentski list „Tribuna“.

Tako što je još novembra 83. posle smrti genseka sovjetske partije objavio neku anketu u kojoj su sagovornici govorli kritički i podrugljivo u stilu „doći će drugi, tamo su svi izlapeli“…

A ljubljnski tužilac nije zatražio da se list (privremeno ili trajno) zabrani, već da se sudi urednicima i to 6 meseci posle, 13. aprila.

Desetak dana pre izlaska „Omladinskih“. One su o tome imale izveštaj dopisnika (ej, i to smo imali) iz LJubljane.

I bio posvećen sudbini strudentskih listova, pa i „Tribune“ koja već tad nije izlazila, a uoči suđenja je oko 300 javnih ličnosti tražilo obustavu procesa.

Uz taj tekst objavili smo i tužbeni zahtev tog tužioca, u kome su bile inkriminacije.

U šali, uvrede su citirane u optužnici!

I suđenje, potom, o čemu ćemo u nastavku, bilo je apsurdno, ali privremena zabrana baš – groteskna.

I ni sad ne znam da li su to bila (nepisana) pravila koja u svakom slučaju propisuje tužilac ili je pisalo u zakonu.

Đavolak je hteo da se istog dana isto desi i „Književnim novinama“, tako da sam se (mislim u subotu ujutro) u jednoj prostoriji štamparije našao sa sapatnikom, njihovim glavnim urednikom pok. Milanom Perišićem.

Obaveza nam je bila da prisustvujemo zapleni naših listova sa (beogradskih) kiosaka. Šta je bilo u unutrašnjosti i drugim republikama ne sećam se.

Desetine, valjda, inspektora, a možda i volontera je dolazilo i donosilo primerke da brojimo.

Znali smo da nisu sve pokupili, a posebno ne od D. Blagojevića, prodavca „disidentštine“…

Bolje druženje i sa Perišićem i zafrkavanje inspektora nikad nisam imao!

(Ima još)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.