Volim, mrze me…

Eto, pogledajmo opštenje na društvenim mrežama! Šansa za razmenu mišljenja je ogromna. A ipak, na vrh njihove svrsishodnosti penje se opako, zavodljivo, svadljivo uprošćavanje. Okean moguće pažnje sveden (pre)često na crno-belo. Na, volim – mrzim, like or hate. (U nekim mrežama sa prevodom na naški, LIKE se prevodi na retko korišćenu, a „legitimnu“ reč – SVIĐANJE. „Imate deset sviđanja“, ali i „deset ljudima se ovo sviđa“, kaže sokoćalo!)

Koliko puta smo na javnom mestu sreli tinejdžerkicu što plače i jada se drugarici jer ju je ona treća hejtovala, a logično bi bilo da je lajkuje. (O tome ima zgodnih figura u pesmama Hladnog piva! A tek u govorima našeg vožda!)

Dakle, jedna zamka i upro(pa)šćavanje svesnosti homo sapiensa jeste to svođenje na samo dve od bezbroj mogućnosti, na – binarni kod. Druga, a ima ih tušta – jeste neprimetno i pod(muk)lo mešanje/spajanje racionalnog i emotivnog. Pritom su dve najosnovnije emocije, ljubav i mržnja – izdvojene da se njima izrazi STAV, ne samo o emocionalnim, već i o razumskim sadržajima komunikacije.

Ti saopštiš nešto što traži raspravu, dijalog, sučeljavanje mišljenja, a on te ošamari hejtom ili lajkom, a nisi siguran ni zašto, ni što baš tako „misli“ emocijom. Može li se misliti emocijom!?

A, inače, i prvo i drugopomenuto – jeste em umirivanje savesti, em omalovažavanje stava. Reagovao sam, iako nisam. Neću da odem na protest ili neki drugi događaj, ali ću da mu „izrazim sviđanje“. Virtuelno prisustvo – veća razlika nego između onanije i seksa. Klik onanija. Učešće i prisustvo – mišem.

A tek politika! Čini se da nikad ranije kao sada, od doba Onog Na Koga Svako Pomisli, ova crno-bela emotivna binarnost nije postojala. Bar nije uzimala toliko maha. To je (makar posredni) dokaz mnogo čega: politika ostaje bez neophodne racionalnosti, personalizovana je do mere da se čitava može opisati ovom uprošćenom ljudskom emocionalnošću od dve reči. Ako nema programa, ima lidera za „volenje“ i „mrzenje“. Oskudna dijada. Voli se Srbija, voli se porodica, vole se građani, kolektiviteti i entiteti postali su emotivna bića pa i Srbija ko šiparica voli ovo, voli ono. A ono i ono drugo ne samo da ne voli Srbiju, već je – naravno – mrzi.

Pritom i povrh svega ta emocionalna politika nipošto nije ajtiovska, netovska i kompjuterska, ona je kafansko-pijačarska. U njoj pijačari, kafanci i pijanci mogu strasno da mrze ličnosti i ljude iz zemalja u kojima nikada nisu bili, niti znaju gde su.

Odavno razmišljam o ovom, al’ sad vidim da „je prešlo“ i na Šutanovca. On onomad reče – ne treba se opredeljivati po tome koga mrzimo, već po programima. Tako se sve izređa od A(V) do Š.