Vučić i Šapić

Nisam znao gde je upravo iseljena prodavnica na čijim je vratima nešto bilo napisano flomasterom.

Žika, svet je mali, koji je slučajno naišao obratio se jednoj devojci iz susedne radnje, jer na ceduljici na vratima nije bilo nove adrese. Razgovor se kanda odužio i u šali sam pitao druga da li se on to udvarao. Objasnio mi je da što jezik, što vaspitanje i pristojnost nalažu da on recimo kaže – izvinite, draga mlada damo koju ne poznajem, ali sam nameran da vas pitam da li biste možda mogli da mi objasnite… A ona u sličnom maniru i još duže ulazi u formu upoznavanja, pa tek onda – objašnjenje.

Možda se šalio, ali imao sam razloge da poverujem Žiki o tom „zaobilaznom obraćanju“. Makar i zato da u ovom tekstu „namestim“ jedan kontra vic: Kako Leskovčanin kaže „zaista Vam se čudim što i pored nekoliko upozorenja Vi i dalje insistirate na tom stavu“. Leskovčanin to isto kaže sa – te ga pa! (Eto njega, ponovo!)

Ova dva pričuljka čija oprečnost povlači jasnu crtu između, reći ćemo – pristojnosti i banalnosti – setio sam se onomad čitajući odgovor Aleksandra Šapića na optužbe Aleksandra Vučića. Dobar deo medija je naglasio da je ovaj drugi to verbalno nasilje izrekao kao – predsednik SNS.

Priču valjda znate, Vučić je pijačarski opanjkavao Đilasa, onda i Šapića, kao njegovog „pomagača“ koji je „za račun Đilasa tukao ljude. Sećam se toga u Ralji“. (Hic Ralja, hic salta!)

Šapić, pak, odgovara: „Jako mi je žao što je očigledno neko predsedniku ozbiljno podmetnuo i dao mu dezinformaciju, čime ga je doveo u situaciju da izgovori jednu zaista veliku neistinu. Niti sam bilo koga tukao, niti na bilo koji način ugrožavao bilo koga u naselju Ralja u opštini Sopot.“

Politički bi se reklo – predsednik Srbije, svega pa i SNS, opet iskače iz ustavne uloge i iznosi paušalne optužbe (ne)dokazive samo u pravosudnim institucijama. A Šapić okolišno i ne bez oportunizma i pragmatizma, gotovo žali što je predsednik obmanut, pa nastavlja da obmanjuje. Sa onom „šifrom“ o Titu – da je Stari to znao on bi našao prav(ičn)o rešenje, nego ga lažu oni oko njega.

Ali nas ovde zanima ona crta. Provalija između banalnosti (zla) i pristojnosti utoliko je dublja što ovo prvo zastupa najodgovorniji u zemlji, istovremeno nam puneći uši mantrom da hoće (On!?) da napravi od Srbije pristojnu zemlju.

Najkraće – ovaj šamara, a ovaj hoće da ga šarmira. Mekoćom i finoćom na beskrupuloznost pod štitom moći! Šapatom na (o)bes(t). DŽentlmen na džibera – Would You be so kind, please, i zamoli saradnike da te ne lažu, kako ne bi govorio neistine. I je l’ Ralja neistina ili laž?

A da, Tito: zamislite njega čijim državništvom ovi naši žele da se potkuju „pa i oni digli noge“ – kako javno „radiomileviše“ o nekoj seoskoj tuči. Makar i istinitoj.