Kad su se u radnjama pojavila ona sokoćala za plaćanje karticama, jedno sitno, a ozbiljno pitanje pretvarao sam u šalu.
Kad mi prodava/c/čica kaže da ukucam SVOJ pin, predlagao sam im da oni ukucaju „enter“. Ako su kartica i pin moji i ako sam već pristao na tu bančinu uslugu, što moram da pritiskam i peto dugme (element)? Što nisu sokoćalo napravili tako da „probudi“ komp da izda račun samo sa kucanjem četiri pin-tipke.
U prevodu na „šuštavo“ plaćanje to bi izgledalo kao da se za prebrojan novac traži da ga još i uturimo trgovcu u kasu, zar ne?
E, ako je ovo „zahebancija“ i mali građanski protest protiv novih tehnologija u kojima te one same teraju da nešto radiš za njih, a da te niko nije pitao, ’ajde da vidimo koliko je to uhvatilo maha. Već sledeći korak bio je da u hipermarketu sam izmeriš voće i povrće na onim vagama-kompjuterima. S akcentom da nas potrošače, građane, niko nije pitao da li se sa tim slažemo.
A inače, pisao sam već, te nove sajber „olakšice“ uvek mogu tebi nešto da traže, da ti „narede“, a da ti njima ne možeš da odgovoriš: „podsećamo vas da izađete na izbore, izborni štab tog i tog“, ukucaš „bio sam, i baš glasao za tebe“, a ono ćorak, jednosmerna poruka. „Molimo vas izmirite račun…“ – otkucaš „upravo sam platio“, a on ti kaže: izvinite, nema opcije za odgovor. Kao da pišeš ne d’o bog vrhovnoj vlasti, mada je Maršalat odgovarao, kažu.
I dalje sve liči na šalu. Ali, ozbiljno je! Recimo to prvo ovako: ako 60 kupaca u hipermarketu meri voće samo po minut, to je jedan čas. Radni. Već 480 kupaca za prodajni lanac radi osmočasovno radno vreme. Kome se to štedi, jer, nismo glupi, nikom se ne plaća. Radnicima se ionako smanjuju već male plate, oni su već u ropskim lancima poslodavca. Grozne li šale: kad bi bar od te uštede kupovali pelene kasirkama, da ih ne kupuju same!
To je to pristajanje na sve što nam se ponudi! Sve više nas rezonuje da se mora tako, da je to viša sila. U ovom je ropstvo u lancima pristajanja, videli smo, matematički izračunljivo. Kolike su tek (idejne) razmere pristajanja na sve? To se ne da izračunati, ali je daleko štetnije po slobode. „Mora se tako, šta ćeš, samo da ne bude gore“, ponavlja roblje koje lažu da su građani. I, čim dobije „kvitu“ od bilo koga, makar od kablovskog operatera, slomi se da je namah plati. Uplatnica – to je država!
Takav (ne)građanin će sutra pristati da i meso i sir sam meri, samo ako mu obećaju besplatno pranje ruku (i kupanje, i kupanje!) uz učešće u – nagradnoj igri.
Pošast pristajanja na sve, to je ona žaba koju kuvaju polagano i neosetno da ne iskoči iz lonca dok ne bude – skroz skuvana. Ali je prvo sama pristala da je vežu lancima (i prodajnim).
Ili je, ubacimo li u priču i poslodavce, od žabe zgodniji onaj magarac iz poslovice što ga gazda taman nauči da ne jede, a on – crče!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
