Zanemoćali govor

Dobar početak i za naslov i za temu. A ona je nešto malo o rodno ravnopravnom jeziku i govoru što je aktuelizovano prethodnih dana u vezi s nekakvim rokom za davno usvojeni zakon koji se ne sprovodi, a sad zvanično ima da se i dalje ne sprovodi.

To ga razlikuje od sijaset naših postojećih zakona – mnogi ocenjuju i da su dobri, ali se – ne sprovode.

Nema za to zvanične odluke, ali ovde uglavnom važe one nezvanične i samovoljne. Što je, npr. mnogo važnije od nazivanja „nežnijeg“ i „lepšeg“ pola taokinjama, ako su uzapćene kao taoci! (Mada ja nemam ništa ni načelno ni praktično protiv jezika rodno ravnopravnog.)

Neposredni povod dala mi je na X-teru moja koleginica i drugarica Biljana Stepanović.

Šaleći se malo, a imajući, valjda, rezerve prema toj naprednoj ideji, zapitala se da li je na pijaci ona „kupkinja“ te kupuje od „prodavkinje“.

To me je navelo da, podštapajući se asocijativnom nostalgijom komentarišem ovako.

U davna vremena, duboko u sredini prošlog veka kad su se komšije u selu čupale iz siromaštva, između ostalog, i napornim povrtarstvom i kada su žene, i moja majka, često pešice (da se uštedi) nosile na obramicama i u korpama rasade i povrće na zaječarsku pijacu, život, govor je (još tada) sve to rešavao na način zbog koga moja drugarica ne bi bila „nedoumka“, ako izmislimo muškog „nedoumca“.

Prodavci na pijaci svi su bili – pijačari i pijačarke. Kupci, po pravilu, gospoda i gospođe, čak i ako su ove druge po „šamijama“ mogle da se prepoznaju kao nedavno, u potrazi za belim hlebom, doseljene sa brda odakle smo i mi skliznuli u plodne doline kraj Timoka, kojih sada nema, kao ni čistog Timoka.

Kupci su bili, osim gospoda, još i mušterije, i mušterike, sad lingvisti kažu da treba mušteriJke, jer su i komšinice, ispravno komšiJinice. Pošto, valjda nisu nastale od komšiluka, nego od komšiJe.

I sam sam koji put kao dete bio pijačarče, a kao dečak-mladić pijačarčić. (Jednog 1. maja sam na pijaci čuo kako preko jakog razglasa na jugoslovenskom, kasnije i međunarodnom, festivalu poezije „Mladi maj“ neko, bio je to Zoran Vučić, recituje pesmu sličnu onim kakve sam ja pisao, pa se taj glas pretvorio u poziv da i ja zaslužim da već dogodine postanem učesnik.)

Nostalgija je ovde samo na prvi pogled, na drugi je – uveren sam da sam govor u praksi može mnogo uspešnije da izmodelira ravnopravnost. Nažalost naš govor, jezik je žalosno zanemoćao.

A važno – sleng je često kreativniji od zvanično normiranog jezika.

Tako smo nemcizam šoferšajbna pretvorili u „šoferku“, umesto da tako označimo žene vozačice kamiona, ako već u duhu svesrpskog sabora ne treba da ih vabimo – kamiondžike, traktordžike, po ugledu na provodadžike.

(Nastaviću, krenulo me)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.