Zapis o autobusu

A čiji se renome meri desetinama kontakata po Srbiji i svetu i brojnim „polascima“ kad se na internetu klikne njegovo lično-poslovno prez/ime. Bio sam besan što sam umesto na rezervisano mesto broj 40, tog petka 10. juna, morao da sednem na stepenice kraj autobuskog vecea, okružen još brojnim ljudima i ženama koji su se rasporedili – jedan čak i legao nauznak – po patosu, dok ponekoji stojeći pređoše rutu Beograd-Zaječar.

Možda tom glasu ne bih to ni obećavao da od samog početka nije sve krenulo nakrivo i zasipalo me pregrštima razloga za ozlojeđenost. I da odranije nisam znao – a pričajući potom sa „preživelima“ iz sličnih iskustava – nepobitno zaključio da je stalno – neizlečivo isto. (Jest u zagradi, ali je važno: jedna prijateljica na to reče – isto je, i gore, i u lokalnom Domu zdravlja – na šta treba dodati, slično je i u školama, raspad svakog sistema, odsustvo i izvrgavanje ruglu pravila, pristojnosti, ljudskosti…)

Bojeći se unapred da lako može biti tako, odem u sredu, dan pre putovanja „uživo“ na (relativno novu, odnedavnašnju) autobusku stanicu na bližoj periferiji ZA, zakićenu gorepomenutim prezimenom. Onu staru, montažnu, oveštalu što je godinama bila uslužna brojnim autobusima (jer ih je bilo), u centru, kod pijace u živopisnoj, kažu, akviziciji, kupilo je baš to „prezime“.

Nakratko je izdavalo, a sad je na duže tu sedište SNS kao prilog epitetu o živopisnosti. Od tri šaltera, na jedom otvoren prozorčić, ima li koga, nema, dok se u peronskim vratima ne pojavi mladić sa cigaretom i pita šta me interesuje!? Kad na sivoj majici vidim amblem-prezime i čujem „može i ovako dok popušim“, već zlovoljno pristanem da ga tu pitam.

Ne odgovara mi njihov jutarnji polazak. Da, prodaju karte i za druge, jedan je po njegovom merilu (i po mojoj penziji!) skup, ali ne vredi da za druge kupim danas, jer kad sutra dođem s kartom, možda autobus, što je uobičajeno, kaže, „naprima“ putnike, a za mene ne bude mesta. „A oni“- pokažem na četvrti, zatvoren šalter „konkurencije“, onog prevoznika čije me je osoblje (pisao sam ovde o tome) prozvalo „evo ga onaj što se žali“. Oni ne rade sredom! Jedan klinac, pita ima li kafić. Ima gore, ali ne radi. Na stanici inače nema kioska, a WC je još uvek pristojan uprkos kvaru na dva pisoara.

Uzmem povratnu kartu, zapravo isečak iz štampača kase zvane „Siniša Mali“, na njemu za povratak sve blanko i polazak i broj sedišta, ali kaže da rezervaciju mogu da se dobiju i telefonom u njinoj agenciji, ne mora da se ide u Karađorđevu.

Ujutro na ulasku, pitam, poštuje li se numeracija sedišta, vozač kaže mož da bidne, ali ne mora da znači, ne beše gužva, a moje sedište prazno.

U povratku, kod famozne divljak, ali legalne stanice „Autokomanda“ vozač neće da me pusti, kažem imam rezervaciju, a on kaže a gde ti to piše. Srpsko pravilo – „i na tarabi piše“. Uđoh galameći, polunasilno, kao i onih desetak sa „patosa“, ali koji se nisu bunili. Navikli. Nije ovo priča o „Nikoliću“, pre bih rekao da je o (svima) nama. Naviklim! I – ogrezlim…!