Zavodljivost pesama (Bež, Milane, moja ružo, ćale mi se naoružo)

Dakle, sad je, što pisao Andrić „to vreme nevreme, što je niti jesen niti zima“, ali više liči na jesen. Što pisao mladi Andrejić „poluslepa od magle jesenja jutra/ topole se stide svoje golotinje/ opelo držim travi/ po kojoj je posuto inje“. Prolazim selom i odjednom, sama od sebe mi dođe valjda prva pesma što sam je napisao za domaći zadatak još u nižim razredima. Išla je sprilike ovako – „stigla je jesen, s drveća pada list po list vetrom stresen.“

I sada vidim to isto, ali mi zaključci nisu „opisni“ već komentatorski. Padanje pod vetrom, a i bez njega, letos zelenih, nedavno požutelih zavesa lišća, otkriva suštinu napredne ( dobro i „žute“!) i naprednjačke Srbije. Otkriva se sva gustina šiblja i trnjaka u koje je zaraslo gotovo na stotine dvorišta, kao i ovoletošnja „dopunska“ urušavanja kuća i pomoćnih zgrada po njima, a koje se već godinama ruše parče po parče, ćoše po ćoše, crep po crep, dimnjak po dimnjak… I koje neće otkupiti za prodaju svojih imanja visokim cenama korumpirani meštani nekoliko sela uzvodno Borskom rekom koja će progutati nova taložišta, deponije jalovine, rudarskog otpada. I koja će još teže kupiti sledeći talasi begunaca od rudarskog otrova koji će za svoja imanja dobiti manje, jer su se kolebali…

I onda dođem u kuću, i ritualno, subota je, uključim „Happy- tv“ na kojoj se natpevavaju novonarodnjaci, a ta mi emisija služi kao „blesimetar“ za meru civilizacijskog, a „identitetskog“ propadanja. Kao što putem do Beograda menjam lokalna radija stanicu po stanicu iz istog razloga. I, evo jednog refrena, sa klasičnim etno ukrasima, uz armoničku: “ Bež, Milane, moja ružo/ ćale mi se naoružo/ u vazduh će sve da digne/ ne daj, Bože, da te stigne!“ Malo je reći – isto trnje, korov, otrov…I nije „teroristička“ pretnja u zemlji u kojoj se i za neviniju poruku na mreži ljudi hapse.

A šta su nama „bumerima“ i potonjim generacijama poručivale pesme, da li je rok kao izraz pobune proizveo agresiju, bes, bahatost bestijalnost kao kolektivnopsihološke fenomene! Uglavnom nije. Možda smo i zato dozvolili OVO u smislu „krivi smo mi“ što smo IM dopustili.

Često razmišljam da li je, možda, sirenska zavodljivost stihova „budi nedostižna, nema i daleka, jer je san o sreći više nego sreća“ ili „ne, nemoj mi prići, hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da“ u nama sa ljubavnog terena prešla u neotpornost, mrtvilo čežnje i prevarnog iščekivanja u svim drugim aspektima života!? Pa željno čekamo da dođe ono što treba da uzmemo !? Itd.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.