Zbogom krkuše

Dodatni povod je sledeći: slučaj je hteo da je moju planiranu šifru krkuša već u svom ličnom stavu u Danasu pred Novu godinu pomenuo meni nepoznati arhitekta iz Beograda Miroslav Simeunović.

Založio se on u tom tekstu da iz vreve gradova, od velikih računa za komunalije i svega što nas guši pobegnemo u sela, da se vratimo loženju smederevaca, malim lejama luka, kišeljenju cca 100 kila kupusa, ukratko zdravom, mirnom i manje komplikovanom seoskom životu.

Dobar je to plan, ali ga je lakše izreći, nego ostvariti. Prepreke su za tako šta na prvi pogled male, a ustvari mnogo šire i veće. Takođe gađaju rupe i nedostatke u tzv. svim sverama našeg društvenog i političkog života.

Na drugi pogled sve se može sagledati i iz ugla one famozne krkuše. Moje zapažanje o njoj je mnogo pesimističnije od Simeunovićeve rečenice: „Petkom, zabacite udicu u potok, uhvatićete nekoliko krkuša, dovoljno da se isprži…“

Kao i od one da će se, budući da je umro Šiptar Baki, naći neko, da nam istruže drva za onaj smederevac.

Da pržimo krkuše.

Iz potoka.

I simbolički i stvarno – u prostoru između te krkuše i tog nekog što će se naći, može se domisliti naša tužna ekološka i demografska slika.

Možda cenjeni meni nepoznati prijatelj Simeunović zna potoke gde ima krkuša, verujem i ja da ih ima ali su neumitno i porazno sve ređi, kao i oni neki po selima koji će da istružu drva.

Još gore – gde ima krkuša, po pravilu, nema ljudi.(A povodom najnovijih vesti – ako hipotetički neke ribe, možda i krkuša, još uvek ima, kako ih upecati npr. ispod onog plastičnog pločnika od flaša i đubreta u Limu i Drini, na brani kod Višegrada. Nema šanse ni da npr. zabaciš preko te ploče…)

Ne govorim napamet: nestaju nepovratno krkuše, a i one su indikator čistih voda kao i rakovi.

Još gore, nestaju i potoci i reke u kojima su živele.

Gajim tanku nadu da su se možda nagonski sklonile u gornje, brže tokove nekad većih reka koje su nizvodno nekad, pamtim, bile debele, a sad se vodom otrećinile.

Jalova je inače i uteha što u tim uzvodnim područjima, uz retke očuvane pritoke još ima bistrine voda. Jer, nažalost, one su čistije delom što tamo – nestaju i ljudi.

Ono što ih je ostalo, teško može i sebi drva da nastruže.

Poslednji put sam upecao krkuše u Zvoncu, u leto 1999. baš na onoj rečici koju su gore, iznad, u Rakiti gurali u cev.

Ne znam ima li sad tamo krkuša, ali nema onog nekog za testerisanje.

Ah, da, ima i polja ambrozije duž čitavog puta od Babušnice.

Prve sam krkuše upecao pre više od pola veka na (Velikom) Timoku. Na istom terenu sad nema nikakve ribe, a čistunica krkuša nije bilo već kasnijih sedamdesetih…

U pritočici Alapinu opstajale su duže, ali sad nema Alapina.