Žeđ i smrt trske

Ona glasi: trsku o kojoj je dugo oklevao da piše ovaj autor, prošlog vikenda su, prema nezvaničnim saznanjima, okolni stanari u akciji čišćenja posekli do korena. No, nije iščupana iz korena.

Postoje i pretpostavke da je to delo nadležnih gradskih ili opštinskih organa, zavisno od toga šta je, od brojnih isprepletanih, u čijoj nadležnosti.

Koja trska, čoveče, više ni vest ne umeš da napišeš!?

Dakle, ima jedan parkić između ulica Koče Kapetana i Molerove koji se, možda i zvanično, ili samo po spomničiću onkraj njega zove – Park srpsko-grčkog prijateljstva. Značajan je odranije po tome što na njega gledaju prozori mnogih uglednih ljudi iz bivše SFRJ-nomenklature, ali i iz novijih gradskih. Delom sam ovaj tekstić odlagao i zbog toga da se ne protumači da je predizborni, budući da umešanost u priču ima i aktuelni gradski menadžer, videćemo kako.

Prošle godine, nekako oko izbora, poče renoviranje ove dotad zaista zapuštene zelene površine. Ne mešam se u projekat, samo da pomenem da su urađene staze, doneta ona rolovana trava da sve bude brže, i ne tvrdim, da sve bude otvoreno do tadašnjih izbora. Tako i bi, mada se ništa ne bi desilo da se pričekalo koji mesec, opet bi bilo pred izbore.

I u sklopu te rekonstrukcije, ne rehabilitacije kako se sve češće – „da se Vlasi ne sete“ – govori za posrnulu infrastrukturu i „pačvork asfaltiranje“ ulica, na kraju uz zid zgrade u Molerovoj, zasađeno je nekoliko žbunova ukrasne trske.

Pazi sad – taj trskored je ispod jedne terase kojih se niz kreće uvis već od prvog sprata. Znači, ako se ne zaliva, jadna trska ne dobija ni kap kiše. Delimično priznajem sopstvenu građansku odgovornost što sam sve to primetio, tek kad se trska potpuno osušila kao i, ako je to olakšavajuća okolnost da nisam baš mnogo dizao glavu da uočim terasu zbog koje su žedni žbunići bili na saharskoj suši. (Doduše i travnjak je dosta oćelavio).

Ovo bi bila priča o birokratski podeljenim nadležnostima – jedan odgovoran za sađenje, drugi za zalivanje. Drugo je važnije – pa gde je i u šta gledao arhitekta pa da biljku sadi – „u suvoti.“

Ali, nije to glavna poruka. Muči me simbolika smrti žedne trske. Jeste da znamo da je na ovim prostorima u našim ludim sistemima i državama bilo i ideja da se navodnjavaju kamenjari za sejanje pirinča.

Pa sad sami iznabrajajte šta se sve ovde tako sadi (izvin’te, „implementira“), a da se ne zaliva – od travnjaka, do tolerancije i na kraju – same demokratije koja dospeva pod najčudnovatnije strehe. Da je il’ žanju, il’ čupaju!