(Z)grabež

I deli poklone, što je sve uobičajenije u marketingu. Noseći slogan je ZGRABI POKLON!

Uzgred, ali ne i nevažno, taj moto uopšte nije originalan, jer nam je dugo glavu probijala ona reklama za nekakvu čokoladnu štanglu, za koju se takođe poručivalo da treba da se zgrabi. Dok se slikom objašnjavalo da se to zgrabljavanje vrši zubima. Kao u životinjskom carstvu.

No, ne pričamo o plagijatu. Ali, samo to ponavljanje ukazuje na pojavu koja ukazuje na stanje. Pazite, dobili ste poklon, ali treba da ga zgrabite, maznete, kao da ga otimate… Ništa mirno, ništa pristojno, mekano, ljudski. Ma, taman posla da se za poklon kaže hvala. Treba da se zgrabi. Pa danas i kad se hoće reći da je nešto kupljeno, upotrebljava se glagol UZETI. Kroz žargon se prokrijumčarila davna hajdučija, tzv. otimačka ekonomija.

Nema dvojbe da zgrabiti značenjem ne sugeriše neku pitomu radnju, već je iza one granice koja nas deli od nasilja, otimačine, ne motiviše na krotkost (šta to beše!?), već na drskost, obest… drpanje. (Z)grabež!

Mnogo se priča o jeziku mržnje, a nedovoljno radi protiv tog jezika. Jezik nasilja je manje primetan, mimikrira, a rašireniji je do opšte neprimećenosti ili naviknutosti. I vidimo prihvaćenosti. Normalizovan je u društvu nasilja, svakovrsnog, bahatosti, osionosti koja se, uz sličan režim vladanja u društvo preliva kao prihvatljiiv model. Jeste posledična pojava takvog stanja, ali istovremeno i uzrok, stimulator da se tako i nastavi.

Nažalost, ukorenjen je i u tradiciju, nameće se i kao deo identiteta. Stigoh dovde i prisetih se da sam o tome i ranije razmišljao i pribeležio još pre desetak godina. Ovako:

Ko umije, njemu dvije

(Pametno jagnje dve majke posisa)

Pun nam je tor tih i baš takvih što duplo sisaju,

što po dva puta zagrabe kad u loncu ni za jednom nema.

Njih ćemo, vidim, i na spomenike da zauvek blistaju

dok se duboka glad cuclom zavarava, njihova oblapornost čak i ne drema.

Još ih hvalimo što su umešni i spretni i dižemo ih da budu prvi.

Ta uzmite, zgrabite, otmite, ćapite! Evo ti i moje da imaš dva!

A kad posisaju majke, kad uzmu duplo, poželeće i krvi

da sisaju, srču, lapću, loču, grgolje i gutaju – do dna.

Zašto pognuti čitamo ta celomudrena slova što sokole gnjide i lopove,

kakav nas to usud goni da otimanje dižemo na tron časti?

Sad kad su bajke ispričane, kad su laži pečene i gotove

Možemo za trpezu. Naći će se, valjda, i za nas lepca, no neće biti masti.

A nema ni onih što za poslednju odbranu mudrosti ispijaju otrove.

I poslednje dve pare stisle se i stide se u kesi – čekajući  ove skotove.

PS, nakon još jednog čitanja soneta: Imam dokaze da je „pesmica“ objavljena prvi put 2011. A to što izgleda da je pisano povodom driblanja vlasti u kaznenom prostoru doline Jadra, to samo potvrđuje da OVO predugo traje da bi se još podnosilo.