Žilet srednje klase

Bivalo je da u žurbi, neopreznim potezom brijača – a menjali su se ti aparati za to vreme na desetine mahova, od žileta bez te marke, preko baš žiletovih i električnih za suvo brijanje do… – porežem obraz, nausnicu ili jedan mladež za koji verujem da je i nikao na mestu neke od tih porezotina.

No, to je bilo štono se govorilo „u rok službe“. Davno, davno u dubini prošlog veka uz pribor za brijanje neretko je išao komadić stipse (pogodi šta je to!) kojim se brzo zaustavljalo krvarenje.

Ali, ovom prilikom – stari se, pa su neoprezni potezi sve neoprezniji – napravio sam na donjoj usni rez od gotovo centimetra.

Ne znam da li je tako kod drugih, krvarilo je malo dok sam završio brijanje i umio se i za desetak minuta ranica se zatvorila. Regeneracija. Nije baš poređenje, ali kao kad gušter ostane bez repa. Ne znam da li usne imaju to svojstvo, ali za nastavak priče to nije ni važno.

Ovo je bio primer – sve ostalo je sociologija. Ili možda ekonomija zlatnog doba u zemlji zvanoj ekonomski tigar. (Uzgred, znate li kako policajci hvataju tigrove!? Uhvate mačku pa je tuku da prizna!)

Naime, vinovnik ranjavanja, ne računajući mene kao nalogodavca bio je jedan od onih žileta sa četiri reza, nov novcat. Cena kutije sa četiri patrona je oko 1.600 dinara i zbog takvog luksuza spada u skuplju robu žigosanu da u posluzi pišti ako ga ukradeš (ne platiš).

U kraju u kome prinudno-dobroboljno sve više živim no što boravim, gorepomenuta cena je čitavo malo bogatstvo. A ta vrsta brijača, ne samo ovde, već i šire svakako može da bude statusni simbol, bar za gotovo uništenu srednju klasu kojoj nerealno verujem da pripadam, pošto sam joj valjda pripadao dok je još postojala.

Ako i to nije nerealno verovanje. Ne znam za druge, ali ja po inerciji tog (da li realnog!?) uverenja ponekad priuštim neki od tih statusnih simbola, ne praveći neku računicu.

Kao što su posle dvehiljaditih mnogi, uvereni da su još srednja klasa i da će zemlja napredovati, uzimali kredite za ostvarenje raznih želja, pa i kupovinu automobila ne znajući da u bliskoj budućnosti teško da će imati za gorivo.

Poenta pouke je u sledećem – ljudi žele da zadrže uobičajene navike (i to je deo identiteta) i kad to ne mogu da si priušte.

Dovijaju se, pristaju na zamene i surogate ili što je verovatnije, produžavaju vek stvarima i pomagalima na koje su navikli. I preko „roka trajanja“! (Sasvim je druga stvar što industrije skraćuju te rokove i davanje garancija da bi povećale prodaju.)

Tako je bilo i s mojim prethodnom patronom, ko zna koliko dugo je nisam menjao, dok nisam kupio ovog zlikovca. Brijanje sve tupljim je oblik trpljenja, ali što je gore i pristajanja na to trpljenje.

Pristajanje na sve, pa i najgore postaje sve uobičajeniji način življenja. Posledično, poput žileta i famozna „srednja klasa“ je sve tuplja i sve sklonija pristajanju na sve. Ali, bez reza! Makar neopreznog. Sve trpi!

Iz ugla mašina paradoks je samo naoko smešan. I žilet je, poput mnogih uređaja, trpeo zbog tupljenja o bradu samo ne ume da se požali. Kao kad se davno jedan hvalio kako ga tomos dvobrzinac lako izvuče uz jedno strmo brdo, a sin mu kaže: „E, da ume da govori, rekao bi na pola brda – čiča, siđi i poguraj me, mnogo se mučim!“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.