Žito po putu

O njemu zasad samo ono što sam u redakciji Danasa, govorio: on je sa višom mašinskotehničkom školom obrazovaniji nego više od polovine novinarčadi koja trenutno muca u jadnoj Srbijici. Dakle, dvojica sindikalaca/metalaca koji su od prvog dana u Danasu. Svi su mislili da su vozači, a ne ono što jesu – da vozili su, ali su zapravo bili u prodaji lista…

Brada je poslednjih godina bio i (najčešće noćni) portir, nakon što je „zaradio invalidsku“ posle nesreće u redakcijskom vozilu.

Tokom bombardovanja, a štampali smo se u Novom Sadu, on je (naravno, po ratnom rasporedu i Đura) vozio pripremu (pause) do skele, pa skelom do štamparije, sačekao bi taze štampane cenzurisane novine i dovozio ih za prodaju. („Najposlednjiji rok za slanje pausa bio je 17. 10.

Jednom sam završio šest minuta kasnije, a Brada će „bar da si završIo do pet i tinaJest, stigo bi na skelu!“ A kad ide skela, „pa u pola šest, nekiput malo kasni“. Pa, kako bi stigao do Novog Sada za 20 minuta? „E, ne idem ja u Novi Sad, nego sam do Petrovardin!“)

Posle toga, odlučimo da Ljuba Đorđević jedne večeri napravi reportažu o toj turi. Odu, a ujutro ga pitam kako je bilo. Veli Ljuba znaš Bradu, vraćali smo se preko Alibunara, precrkao sam od straha.

Ali, najgore je bilo kad je sa 130 preticao neke šlepere iz iz kojih curi žito i pršti po šoferšajbni. „Uspori, Brado!“ „Jok, imam ja brisači!“ – rešio je Brada koji je namerno govorio kao njegovi Levčani, iako je mnogo čitao za u ŠUP obrazovanog, mislim, livca.

Pre neki dan, u selu, meštanin kombajnirao pšenicu. U povratku sa njive, vozi prepunu traktorsku prikolicu. I, podsećanje na gornju anegdotu – vidim strvi se žito kroz stranice.

Nije ostalo samo na sećanju na „Bradini brisači“. Na prvi pogled svako bi pomislio na štetu zbog prosutog žita. Međutim, vidim dugoročniju štetu. Jer, sutradan, duž sokaka kojima je prošao traktor, i dalje stoji tračica prosute pšenice. Šteta je i dalje manja od onog što ovo nedodirnuto žito na putu poručuje.

Nije bilo ptica koje bi ga pokljucale, vrapci su „redak zver“ u selu, a mnogih vrsta ptica već dugo nema. Videh onomad laste koje nadleću Borsku reku i usude se da kljunom zahvate koju otrovnu kap. Ono što smo učinili pticama, učinili smo – sebi.