Zmijsko veče i resko meso

Tu je i dvadesetak redova zapisa za kopču što treba da poveže nedovršeni prvi i u fronclama započeti drugi deo. Kad, pak, tu kopču pročitam kao čitalac, nikako mi se ne čini da ih povezuje, ali mi

NEŠTO, neko podsvesno li ubeđenje, ili neka neobjašnjotina, kao autoru kazuje da to mora da bude kopča.

I isto mi se dešava sa planom ovog teksta. Pišem ga kao obično ponedeljkom, daleko od subote kad će izaći da bi se staložio za popravke… I možda se to nešto što me tera da napišem sledeće pasuse onako kako ću ih napisati, sastoji u tome što je na nebu vedar, a u duši mračan postizborni ponedeljak. U selu, gde sam sa tugom gledao glasanje kao čuvar kutije.

Živeo je ovde do pre koju deceniju jedan egzotičan čovek, po mišljenju mnogih blago lucnut, nedomajosan, a možda je to mišljenje proisticalo i iz toga što je i on stvorio brdo neobjavljenih, kasnije izgubljenih rukopisa knjiga i romana. (A ja ga pamtim još kao dete kako je odlično glumio glavnu ulogu u jednom komadu lokalnog dramskog teatra. Bolje od onog drugog, takođe egzotičnog, koga smo angažovali da tumači isti lik u komadu koji smo preradili u nagrađivani „mjuzikl na seoski način“.)

Bilo je nekih koji su kraće poetske sastave i pročitali pa jednu pesmu prepričavali onako kako su je zapamtili, više da bi se sprdali.

A ja sam je ovako zapamtio: „Zmijsko veče, resko meso / kiša kaplje kap po kap / vetar duva kroz avliju / i nosi artiju. / A na okuke zreju breskve.“ / Nikad nisam mislio da su ove reči za sprdnju. Jeftini kritičari bi olako rekli – ima tu nešto i zaboravili! Ja sam, možda naivno, tu nazirao neki nadrealizam.

E u ovaj ponedeljak, to mi je sama od sebe nadošla kopča za dovršetak ovog teksta za koji mi ponestaje prostora, i vidim nastaviću ga sledeće subote. Možda zbog sintagme „zmijsko veče“, pa ako bih nastavio pesmu, iza nje sledi „zmijska noć“.

A kad nešto „zarezni“ znači, kvari se, prokisne, kao što, u jednoj mojoj pesmi „smo mi sami prokisli“. Ali, najviše me zakopkala ona kiša što kaplje „kap po kap“.

Povrtare, irigacioniste i agroinženjere bi to asociralo na tehniku navodnjavanja, a meni ni sad, kao ni pre, ne opisuje kišu, već odronjavanje, urušavanje, kap po kap zemlje, grumen po grumen vrednosti koje se osipaju i propadajući, povlače za sobom i zemlju, i bukvalno i kao socijalnu zajednicu.

(Sledeće subote: Tihi marš cara Nikolaja)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.