Zumiranje slikovnice

Slike u slikovnicama hoće da povećaju onako, probajući da je rašire prstićima kao fotke na pametni/ji/m – one druge malo ko(je) (dete) ima – telefonima.

U prvi mah, rastužila me to, ali potom BAŠ zabrinulo. Jeste, era je novih tehnologija, treba da rastu uz njih, sa njima i da ih savladavaju i usvajaju.

Ali, zar nije ovde reč o snalaženju, o logičkom razmišljanju, o oskudnosti roditeljskog i, naravno, školskog upućivanja za snalaženje u svetu koji nas okružuje!?

Ukratko, dok postoji knjiga, štampano nešto (a uveren sam da će postojati duže nego što se sve masovnije veruje!) da se vidi i opipava ne može da se ignoriše to (njegovo) postojanje. I ono ne osiromašuje, već obogaćuje obrazovanje.

Ali, sve više roditelja, zabavljenih takođe buljenjem u telefone i ne vidi da dete slikovnicu (ako su mi je nabavili) tretira kao ekran.

Istini za volju, teše me roditelji deteta koje će za tri godine postati školsko, da se ne sekiram za budućnost te dece, jer će „za tri meseca“ sama da otkriju da knjiga nije telefon! Možda.

Međutim, ovim povodom važnije mi je jedno sentiimentalno, starovremsko poređenje. Sarađivao sam sedamdesetih godina sa „legendarnim“ učiteljem Acom (što ne bi bio on legenda, kad može gotovo svaki pevač!?). Započeli smo 1970. saradnju s njim kao vrhunskim pionirsko-amaterskim kulturnim poslenikom (ej, njegovu pionirsku družinu primio i Tito, eno jednog eksponata u Kući cveća, može se videti, pogotovo ako je Šapić ne razvali!).

I pripremili predstavu, začetak seoskog festivala imenom „Vražogrnačko leto“, već iduće godine preimenovan u još živući „Vražogrnački točak“.
O „drugu Aci“, zaslužuje, napisaću nekom drugom prilikom više. Zasad, samo ono što me podsetilo na „zumiranje“ slikovnice.

Učiteljevao je Aca, i kod dece razgorevao ljubav prema raznim umetnostima u mnogim mestima, najduže na beogradskoj Karaburmi. (OŠ S. Dukić) A u godinama pred smrt ostvarila mu se želja da uči đake i u rodnom selu…

Tokom rada na „Točku“ sretali smo se često sa zaječarskim pozorišnim radnicima. Jednom prilikom, jedan od njih, takođe legenda, mi je, pred njim, pohvalio Acinu sposobnost da sa đacima napravi čudesnu predstavu. Ali, kojom decom.

Nešto posle rata radio je u Selačkoj (rodno mesto sadašnjeg dopisnika Danasa) kod Minićeva i s jednom dramatizacijom neke bajke (često je i kostime pravio o svom trošku!) zaslužio nastup u Narodnom pozorištu.

Publika i stručnjaci su bili oduševljeni.

Ali, mali glumci – ne znam da li je u selu tada i bilo struje – su posle nastupa prilazili reflektorima, probali da šakama uhvate obojene zrake.

I odnesu ih u mrak da ponovo zasvetle.

Budućnost te dece nije bila neuspešna, a…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.