Foto: Radenko Topalović Nekad sam znao naizust i to na francuskom te stihove Viktora Igoa, a sad ne samo da se sećam samo parčadi. U tom zaboravu njemu sam pripisao i misao nekog drugog, čak ne francuskog pisca, već prevod.
Elem, ima Igo tu divnu pesmu posvećenu svojoj rano preminuloj kćeri čiji je naslov Kad smo živeli svi zajedno. Očito me njena atmosfera – kuća na „brežuljku (iz) prošlosti“, igra ne prolećnoj travi – navukla da pomislim da je odatle i sledeća slika koju nude ti, drugi stihovi.
Elem, proleće je, sve ozelenjava na „blagoj svetlosti“ pod kojom „bi se reklo da se čuje kako rastu (busenovi) trave“. Utuvio sam to da se čuje trava i kroz godine kad god VIDIM kako ona raste i buja, stih me pronađe. Ovog proleća posebno, dok liju kiše i kišurine, i vidi se kako bujaju trave.
Ali, nažalost, pritom ne dominira utisak „starog, prevaziđenog i izanđalog romantika“, već upravo suprotno, misli matorog zakerala koji svoju džangrizavost pravda, mislim s pravom, zabrinuutošću i za sadašnjost, a bogme i budućnost („naše dece“, ćega su puna usta naših „nepromišljenika“).
Jer to što se VIDI da buja, nisu oni opevani busenovi, već šikara, neprohodni trnjaci, poludelo žbunje… Da, i korov. „rđava trava“ kako bi se bukvalno prevelo sa francuskog.
To se vidi, to je zamamno zelenilo izdaleka, a neprohodna prašuma izbliza. Koja gdegod okruži i uzapti nekad bistre izvore, da bi ih tako uhapšene vremenom popila…
A šta se čuje! Čuju se, doduše, ptice među kojima nema najmanje desetak vrsta što su se čule do samo pre koju decenija… Ali, naviknuti na taj eho preostalog ptičjeg poja, navikavamo se i na zaborav glasova onih koje su nestale.
Navikavamo se na zavijanje šakala koji su svakim danom sve bliže naseljima. (Jednom su meštaninu izgrizli plastična creva za zalivanje kap po kap!) Da se može proći neprohonim stazama i „atarskim putevima“ možda bi se čulo i oglodavanje kostiju ubijenih zečeva, srna koje ovi čopori lakše savladavju, a poneki lovci svedoče da ortački mogu da savladaju i divlju svinju, a tek prase. Više zvukova krckanja kostiju, manje groktanja…
Deluje kao nevažno, ali na drugi pogled, nije tako: pune su šume jednog novog zvuka, u najvećem opozitu sa zvukom trave koja raste. To je krckanje i pucketanje.
Plastične boce se preko noći hlade i sakupljaju i krckaju u jednom tonalitetu, a pod suncem u drugom. A kad kraj reke staneš u hlad, uz njihovo pucketanje osetiš i – smrad.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
