12 dinara za kulturu

No, jedno je umetnik, drugo je umetnost. Umetnost nije zavisna od finansijskih fondova, već od svoje odgovornosti prema estetici. Ne postoji mala i velika umetnost, nego posvećenost tragalačkom putu ka istini lepote. Može to u eri industrijske perverzije izgledati naivno, ali – verujte mi – sada, i patetične revolucije su dobrodošle.

Ali ako se igde večnost dobro kotira, to je nepravda.

Zbog toga težim da napravim tekst koji ide iz skromnosti, a, opet, kritički opominje stimulativne funduse na nužnost rasterećenja od partijskih, nacionalnih i podobno kapitalističkih orijentacija. Umetnik uvek mora da je sam, ali isto tako da bude jak, da se ne raspadne kao govno na kiši. Ne treba biti na državnim jaslama, ali novac koji je od građana revno pokupljen mora posedovati minimum etičnosti, a ne da služi samo za ispunjavanje interesno-lobističkih zahteva. Ovo su teška vremena. U institucijama, posebno Ministarstvu kulture, izgubio se osećaj za podelu skromnih sredstava umetnicima koji slobodno misle. Slobodna umetnost je proterana nefinansiranjem, marginalizovanjem, ignorancijom, nigde nema mesta za one koji žele da rizikuju umetničkim delima ili manifestacijama.

Zbog toga, obraćam se Ministarstvu kulture da nam pomogne sa 12 dinara kako bismo realizovali trinaesti put avangardni festival u šumi pod nazivom „ŠUMES“. Ministarstvo mora imati sluha za one koji žele da malim sredstvima ostvaruju svoje projekte koji bi mogli da budu i primer ovoj zemlji potonuloj u ekonomski bezizlaz. Može se živeti sa malim sredstvima, može se ne pokaljati dostojanstvo postojanja i stvaranja, ali i institucije moraju pokazati minimum pažnje za umetnost ispunjenu naporom i verom u autorsko delo. Slučajno sam sreo ministra Ivana Tasovca na ulici, obećao je da će me primiti i porazgovarati o delovanju „Porodice bistrih potoka“, našim nezavisnim delima i delovanjima – pogotovo, možda, pionirskom povratku prirodi, manifestacijama u šumi, itd. – ali iz kabineta se ne javljaju, kako je on obećao. Možda ministar ima diskreciono pravo da nam pomogne u poslednji čas da kupimo hranu za festival (obično bude po 800 obroka), za putne troškove učesnika, ali ako i nema tih dvanaest dinara, možda bi nam i verbalna podrška prijala.

Nije mi žao ako nam ministar ne pomogne ili Ministarstvo ostane nemo za nove stvari u kulturi, ali mi je žao kad prepoznam zakasnele obavesti iz Evrope, a mi smo ih ovde začeli još mnogo pre. Kad prepoznam ksenofobiju prema samima sebi. Dođe mi da mi iz „slobodne umetnosti“ prikupimo dobrovoljni, skromni prilog od 12 dinara i pomognemo Ministarstvo kulture, podržimo ministra Tasovca i održimo fluid i nadu da jedan narod neće umreti ako ulaže u prirodu i umetnost.