Ponekad sa šaljivim namerama ulazim u markete i molim prodavačice da mi prodaju aditive. One se zbune i vele da ne znaju šta je to. Kažem im da ni ja ne znam, ali da tu reč vidim na deklaracijama hranljive robe.
Doduše, slova su sitna, ali bih hteo da posebno kupim samo aditive. A ako nema njih, onda potražim emulgatore. One se dodatno zabezeknu jer nisu nikad čule ni za njih. Kao da su ta dva elementa u ilegali. Retko ko zna šta su aditivi i emulgatori. Prodavačice ne znaju šta prodaju, kupci ne znaju šta kupuju. Osnovno pravilo svake trgovine je uvaliti robu kupcu i biti zadovoljan.
Aditivi su preteča virtuelne realnosti.
Pitam se da li bi se Dante Aligijeri snašao kada bi ušao u neki šoping-mol, ili bi zastao poražen kao osam vekova pre naspram inkvizicije i prevarantstva. Nekada se status bogatih odražavao bajonetima, lomačama, proterivanjima, a sada se prećutkuje da je i danas tako. Samo su sredstva drugačija, suptilnija i sofisticiranija. Najočitije da je stanje teško, jeste kad intelektualci ćute, a sada je tako. Ekonomija sada jede čoveka.
Skoro me je inspirisao jedan grafit: Aditivi, vi ste krivi što smo živi! Aditivi produžuju svežinu hrani, ali skraćuju ljudima život. Priča mi prijateljica iz Nemačke: tamo leševi ne mogu da se raspadnu po šest meseci jer su puni aditiva koje je čovek uzimao tokom života. Tkiva jednostavno ne mogu da se pretvore u trulež, a zatim odlete u duh. Čovek je postao „žrtav“ – mrtva žrtva sopstvenog jedenja. On jede, pohlepan, i posle obeda. Aditivi nisu samo vrsta smrtnih dodataka hrani već i evropski strah od smrti. Njima se ublažuju rituali nestajanja, kao što je to bilo u narodima primitivnog senzibiliteta. Svugde je to slično: reinkarnacija, metapsihozis, zagrobni život… aditivi…
Aditivi su korupcija protiv snova. Oni su smrt u hrani. Jedna vrsta nezadovoljstva između nepca i jezika. Pomoću njih čovek pokušava da zavara nestajanje. Nerazumni homo sapiens je izgubio deo mozga određenog za budućnost.
ISHRANA – SAHRANA!
Kuda idemo ne znajući često šta jedemo, kakvi su nam zalogaji i koliko se na njima profitira? Dobrobit nije isto što i dobit na produženoj traci ka besmrtnosti. Hrana gubi ukus i pretvara naša čula u tupost. Sada svi znaju da se leče, a malo ko zna da živi zdravo i u skladu sa sobom. Ljudi su postali detalji koji plutaju po tehnološkim cunamijima. Eto, tehnologija je stigla čak i u naše ukuse. Niko nas ne pita da li to nama prija? Da li imamo pravo da ispljunemo namet progresivnosti koji menja prirodu, čoveka i prirodni ukus. Aditivi su tu da bi uništavali živo i podržali veštačko.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
