Antidistopije

Budućnost – to beše rat! I, zaista, ako čovek ne veruje (a sebe smatra religioznim) u boljitak, neće imati ni dobitak. Eto, i mene nešto uhvatila rima, mada je baš ne volim, ali, eto, i pomoću nje moguće je ismejati zablude svog doba. Napreduju samo kultura i demokratija, mada je veliko pitanje da li mi, uopšte, više postojimo. Ili smo postali samo skelet dobre tržišne produkcije. I jesmo i nismo, ali jedno je sigurno: svega smo počeli da se plašimo, a niko to od nas ne traži. Strah je nikao sam jer ne verujemo u trave, izvore, stenje, vazduh… jer nemamo nade. Nadu sada treba stvarati i pustiti je da čini svoje. Recimo, ja sednem usred šume, nigde čoveka, pejzaži smireni, ništa se ne dešava i ne mogu da se odvojim od neobjašnjive prijatnosti. Čoveku trivijalnosti čine se da se menja, ali on se sve više ukopava u sopstvenim nesugestijama.

Da li će „zlobro“ i „zloboda“ umeti da pevaju kao što su sloboda i dobro pevali o sveopštem preporodu. Teško! Ali ne treba odustajati od pevanja. I svaka zamisao o plemenitijem dobu i tačkama vodi nas ka besmislenoj hrabrosti koja se ne podaje. Ako toga nema, onda nas uteha čeka po rafovima velikih dućana. Potrošačka psihologija je narasla do tolike mere da nam više nije potrebna ni propaganda. Sami otvaramo vrata velikih marketa osećajući se kao da ulazimo u hram.

Tamo gde nema utopija nema ni stvarnosti.

Eto, moj dragi Bodrijare, ko je ubio stvarnost. Zlo je najveći arhitekta svega (propadajućeg) postojećeg. Bodri nas da se vratimo lepim, nomadskim zanosima kada smo smatrali da putujući ka utopijama ne tražimo zlato, već zlatno doba. Da tražimo pravednost i bolju raspodelu profita i da ne razaramo tlo skraćujući vek. Jer, ako automobil nema karakter, čovek bi ga mogao imati. Treba samo shvatiti da između državnog aparata i tehničkog aparata nema više nikakve razlike. Sad mladi kad im crkne kompjuter oblače crninu… žale za preminulim delovima predmeta. Trebalo bi nekom, ipak, da došapnem, kao i Galilej, ipak sija! Tamo gde jedan čovek veruje u plemenitija mesta i epohe renesansa ne može biti uništena. Tamo gde te vere nema „kasa je prazna“. Niko nije zaradio, ali je zaratio. Utopija će uskoro biti hleb koji će nam nadoknaditi glad za duhovnim pitominama.

Zagrliti sebe znači pljunuti drugog.

Antidistopije su odgovor na prazninu u čoveku i prenatrpanost oko njega. Bolje je da su plate potentne, a da novca ima malo nego da novca ima mnogo, a da su plate male. Ako nastavimo sa ovakvom inercijom prema materijalizmu, teško ćemo se vratiti sebi. Nemoć pobede, kako bi rekao Hegel. Susrešćemo se sa još većim ratištem i žrtvama po kojima će se širiti trijumf onih koji druge žele da poraze. Sve što se stvori novcem kratkog je daha. Treba otputovati od distopija, tamo gde se bol pretvara u istinitost. Utopije su lek. Zato verujem samo onima koji provociraju paradoks. Dobrota je suvišna jer nam treba.